Goran Bare Teške boje posle 15 godina i dalje traju

Piše Miodrag Marković.

Kada se u trenu rasprše sve misli poput strahova u predvorju vlastite večnosti otrgnute od sivih snova, svih nadanja i skupljenih osećanja, onako bezvoljno sa poslednjim trzajem okasnele strasti zaronjene u svetlosne dubine, bez sjaja, bez grube pozlate na nežnim krajolicima, ostaju samo razlivene boje. Pod prstima se oseća njihov pepeo, zagasit miris sivila i bespoštednost sa svake neizrečene reči okapale niz tople obraze. Kao ljudska sujeta odgajana na grudima ucvejene majke.

Jedna od pesama koja je u poslednjih petnaest godina ostavila najjači utisak u svim mojim mogućim čulima, onako jedro i nepristrasno, hladno i oholo, a opet istinski podgrejavši sva moguća osećanja, upalivši sve emocije što ispod kože mi se vešto sakriše godinama unazad, sve do rasplamsale vatre što u srcu mi i poslednji ugarak tope, spev pun bola, prepun vapaja ka uskrsnuću sopstvene duše u ogledalu svemira, Teške Boje. Od čoveka koji se više puta utapao u vlastitom zagrljaju čežnje i svih onih neizgradjenih mostova i razbacanih životnih luka po peskovitom slavonskom tlu. Goran Bare.

Numera se nalazi na albumu istovetnog imena, Teške Boje koji je izdat 2011. godine. U deset, manje više, melanholičnih numera, naslovna se i te kako izdvaja svojim hodom kroz tminu, tu i tamo poneka kapljica svetlosti blesne na tren, no više kao tužni restart sećanja na ubijenu prošlost, u 45 minuta alternativnog rokenrola nudi sve što jedan vrlo dobar album može imati, i naravno, jedan vanvremenski hit.

Nesporno je da je Goran, sa svojim bedom Majke, težak čovek, sa još težim pesmama i stihovima koji stare rane otvaraju, ne daju istima da zacele ni za opusteli trenutak, kao da se njegov višedecenijski muzički angažman prosto slio u jedan jedini song - Teške Boje. Bez demagogije i lažnog prikaza idiličnosti napuštanja ovog sveta od Tvorca nam datog, prepun trauma i nezaceljenih ožiljaka, Goran Bare, svakako ne svetli kao svetionik na otvorenom moru, nije stožer koji oko sebe sreću tka i deli je sa raskalašnim otpadnicima sa dna društvenog pohoda, ali isijava nekom luči, koja, u tmini ogrnutoj plačom i bezumljem, vodi ka lucidnom otrežnjenju svih zakopanih strasti i daje omaž samo jednom koloru. Onom u sopstvenom oku ispijenom i zaglibljenom u dubokom blatu.

Možda je Goran rodjen u siromaštvu, zatrpan ljudskim otupelim pogledima, uvučen u beznadje i tišinu svakog bola i greha dostupnog ljudskom biću, ali poseduje neko malo bogatstvo zaiskreno pred svim onim udarcima kojih se naprimao u životu. Taj huk je na primeren način veoma raskošno ovaploćen u numeri Teške Boje. Sve ono što se godinama cedilo niz njegovu dušu, kao da je provalilo niz urušenu ledinu njegovog života baš kroz tu pesmu, kako muzički tako i tekstualno.

Numera lebdi izmedju tla i neba, reski zvuk gitare i snažni ritam, kao da se nebeskim šinama, lagano, ali uporno, penju ka svom poslednjem konačištu, odredištu umornih i neshvaćenih. Sve tuge su tu, skupljene u jednu nit i na dlan smrtnika položene. Nema rešenja za njih, nema skloništa od istih, samo mrva sreće na usnama, sedi niz u kosi i uspavani zaborav na izboranom licu.

Upitna boja kože, lako se skida pred maglenim vratima raja, taj pohod je prazan i bezbojan, ali svaki čovek za života je imao toliko tih boja u sebi i na sebi, da tu težinu shvata tek kada pokuša da se reši svih životnih strahova, ali ljudskom ludilu - nikada kraja. O ličnoj bezgrešnosti možemo pričati par minuta, no o grehovima satima. Sa svakim otkucajem tišine rodi se negde neki novi život, sa svakim utihnulim sutonom još jedan život nestane u okrutnim bojama što se kroz isti slaže.

Teške Boje su tvrda, razumna, numera sa neskrivenom porukom bola i jeda, blagog prkosa bez ponosa i tek obraćanje svevišnjem ostavlja mali zrak postojanja kroz vreme i prostor, tako magično prikriveno bojama, da nijedna suza ne može da ih razlije i tako razoblični svu suštinu postojanja čarobnog trika opstanka ljudske jedinke, ovakve kakva je.

Sve boje su tu, na skromnoj životnoj paleti nanizanoj na prozorima stradalnika i samo čekaju da se na istom zanjišu, otvore skrivene kapke i prime duše od tuge u svoje tamne skute. A onda isprike nema, ali ni povratka, samo neugodni osećaj bola koji stvaraju boje u nama. O njemu je taj mali ep sadržan u Goranovom stihu i ispleten u muzičkom nadahnuću. Samo čovek u tamnim snovima, sa ledenim ukusom na usnama i vatrom u srcu, mogao je obojiti jedan song, jedan tren usniti u večnosti rasklimanih zvezda i zgaziti na oblačić umrljan bojama. Teškim. Zato, hvala Goranu na času trežnjenja ka izgubljenim rajskim dolinama, hvala mu što podeli taj dašak tuge sa nama. Song je ostao, obojen, mirišljav, gorak i vruć, sve ove godine. Da se zna da uzalud bilo nije...

I još nešto... U onoj nekadašnjoj državi, pre tačno pola veka, služio sam armiju, onu ozbiljnu, pravu, gde je nenameštanje kreveta kao kutija šibice i neskupljanje pikavaca i lišća na poligonu, smrtni greh prve vrste. Sa osamnaest godina si niko i ništa, ti se ne daš, oni te ubedjuju da ćeš biti bolji i pametniji ako si poslušniji i da ćeš napredovati. A ako budeš ekstra poslušan i ukrotljiv, čeka te knjižica. Crvena. Šta želeti više...

Kada imaš toliko godina misliš o svemu drugome, osim o bojama, želiš biti krotak i fin, no ne ide, prokleta raskalašna mladost uvek vuče na neku drugu stranu, misliš lepšu. ali sem srca i želja, ništa drugo nemaš, a pamet se posle skuplja. Problem je što u ono vreme lako te raspoznaju kao vojnika, a vojna policija je radila svoj posao. Savesno. Možda i suviše.

I eto me u Vinkovcima, čekam voz za Beograd. Kiša pada, sivomaslinasta uniforma se lagano natapa na meni. Kraj februara je 1985.g. Niti imam vojnu knjižicu, niti bilo kakav identifikacioni dokument. O dozvoli za napuštanje kasarne u nekom drugom gradu, da i ne spominjem. Voz za Beograd dolazi tek za par sati, ne pre, ali svaki staje u Vinkovcima, glavno železničko čvorište. Da, to je bio grad gde su se ukrštali svi vozovi. Znao sam da je suviše dugačak period i da se moram skloniti negde, ne samo od kiše, ne želim imati kontakt sa momcima sa belim opasačima. Naravno da je petak uveče, kada se beži kući sa željom da se subota provede kući, ni trista-četiri stotine kilometara nije nikakva prepreka kada si mlad. I lud. Zato sam se zaputio u grad, ali ne u centar Vinkovaca, već negde izmedju železničke stanice, periferije i centra grada.

Naravno da sam grad nisam poznavao, niti sam ikada bio u istom, samo sam prolazio kroz njega idući ka odredištu gde sam služio armiju. Na jednom objektu, što je ličilo na kafić, bio je jednostavnim slovima ispisan plakat koji poziva na veče pank roka mladih i neafirmisanih bendova iz Vinkovaca. Niti jedno ime napisano ništa mi nije značilo, ali bila je jedna bitna stavka. Ulaz je bio slobodan, mi bi rekli džabe. A kada je tako... Šta pamtim sa te večeri... Pamtim bum-tras, cika vika, ozvučenje na granici jada, nerazgovetnost ne samo onoga o čemu se peva, nego i onome što se svira. Par desetina znatiželjnika uživalo je ili se pravilo da to čini. Slagao bih ako bih rekao da mi se u tih sat, sat i po, svidelo bilo šta što sam tamo čuo, a pogotovo video. U više mraku, nego polumraku, niko nije primetio da se neki vojnik ušunjao da prisustvuje pomenutom nastupu. Da ne kažem skupu. Ipak, neki dečko mi se obratio pitajući me da li mi se dopadaju ovi bendovi što nastupaju na sklepanoj sceni od starih paleta. Nikada neću saznati da li je uopšte čuo moj odgovor u stilu da mi je svejedno, da nisam nešto posebno očaran i slično. Nije mi bio baš najstabilniji na nogama, nisam ulazio u razloge. Kratko sam mu dobacio da mi voz polazi za Beograd za manje od pola sata i da ne bi bilo uputno da se i dalje zadržavam, a da nimalo nisam impresioniran onime što sam čuo do sada.

Sklopio je ruke i rekao mi da sada dolazi najbolji deo jer nastupa on sa svojim bendom. Rekoh mu da mi je stvarno žao, ali da ipak moram ići. Onako, u prolazu ga upitah za ime grupe sa kojom čeka nastup, kratko je odgovorio "Majke...". Slegnuo sam ramenima i izašao. Nikakav sud u tom trenutku nisam imao, samo sam bio nošen željom da što pre stignem bezbedno na Vinkovačku železničku stanicu i ukrcam se na moj voz. Tako je i bilo.

Gorana Bareta nikada zvanično nisam upoznao. Nisam ni imao želju. Vremenom sam shvatio da niko ne može biti u svemu jak, nadaren za sve. Kasnije se ni sam nisam dao jačim autoritetima, da li je bilo pametno, svakako da nije uvek, no život oslikava nas onakve kakvi zaista jesmo, a ne što smo poželeli biti. Goran Bare je jak samo na sceni, fura muzički i životni fazon na svoju ruku, ima sasvim solidne albume, vrsne numere iz drugog plana. Oseti se taj ravničarski bluz gubitnika pod svetlima nazovi metropola, nespokoj koji odiše bolom, ali je numera Teške Boje ostala njegov zaštitni znak. Za sada... Možda ima još vremena da me ugodno iznenadi još nekakvim odsjajem mraka u turobnom svetu sa ugašenim svetlima. Možda.

Miodrag Marković