Miroslav Mika Antić u razgovoru sa Rankom Pavićevićem: Poezija je više od života

Piše Ranko Pavićević, novinar, pisac i publicista.

Za sve je kriv njegov čuperak. Sa njim spava, sa njim voli i ljubi plavuše, kumuje Ciganima, sa njim ljubi neljubljeno i voli nevoljeno i ostaje opet Miroslav Antić. Zbog tog Antića voljeno je nešto nevoljeno, urađeno je nešto neželjeno. Kako, zašto? Pa on je tako htio, ili činio – vrag bi ga znao.

Bernard Šo je jedanput rekao da pjesnicima ne treba gledati ličnu kartu. U njoj se kriju nepoznata stvorenja. Da li postoji samo poetsko ime Miroslav Antić?

Postoji... Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antić. Ždere moj hleb, pravi moju decu, nosi moja odela. Sa mojom ženom redovno leže u krevet svake noći, jer zna da sam te noći negde daleko. Dakle, taj Antić koji me upropastio i kao pisca i kao čoveka, taj Antić koji će na kraju strpljivo leći u moju grobnicu, pita me jedno jutro: „Šta je čoveče, izgledate mi nekako bolesni?“ A šta se bar njega tiče kako je meni i dokle ja to mogu. O meni se najdivnije brinu oni koji me ostavljaju na miru. A on pere ruke mojom rakijom, ima ključ od mog ateljea, petlja sa mojim plavušama, ogovara me u mojoj sopstvenoj kući, i, zamislite svinjariju, mojoj deci kupuje sladoled. Trpeo je sve ono što ja nisam mogao da trpim i koji sad tako divno žuri da crkne pre mene, đubre jedno, što pre i jedini živeo.

Veliki broj mladih Vas nosi kao deo sebe i neobično Vas voli. Da li ste razmišljali zašto je to tako?

Nisam razmišljao zašto je to tako, ali verovatno zato što su oni, siroti, morali negde u osnovnoj školi, da uče Miku Antića i da u tom moranju nađu nešto što im se svidelo. To je najverovatnije nešto oko ljubavi, oko Plavog čuperka. Ja danas sretnem neke nekadašnje dečake i devojčice koji su danas odrasli ljudi i koji u sebi nose još uvek to malo uspomena na prve susrete sa tom ljubavnom poezijom. Događa mi se, isto, da sretnem i ljude koji nikada u sebi nisu uspeli da zaborave detinjstvo, oni ih prihvataju i to traje u njima, tako da budu deke i bake pa ipak budu deca.

Vi čuvate jedno parče djeteta koje ne može da ode sa godinama. Kako to uspijevate?

Mislim da su svi ljudi deca u osnovi. I onda kada zagnjure u jastuk u some svojih samoćama, kad završavaju neke „važne“ stvari, sigurno. Makar i nesvesno, oni su detinjasti. Iako su bili nesrećni, oni su bili deca na nesrećan način, a ako su bili srećni oni se raduju na detinjast način. To zavlačenje nosa u jastuk je njihovo detinjstvo koje traje svake večeri ponovo. I zato u meni ima dosta toga, i ja, koji noću ne uvlačim nos u jastuk je u stvari svet koji ja srećem i od koga, kao u nekom mozaiku, kupim svaku boju, poneki kamenčić, da uklopim u nešto što će kasnije da liči na mene.

Vaš mozaik je sigurno vrlo bogat?

Ja sam rođen na jednom salašu u severnom Banatu i grad sam video kada sam imao šest godina. Bila je to Kikinda. Bio sam fasciniran. Velike i široke ulice. Tamo sam na primer, prvi put jeo kašikom sladoled, ja sam video mnoge gradove u životu, ja sam mnogo skitao i kao novinar, a i ovako za svoju dušu... Obišao sam i dobro upoznao Lenjingrad, Njujork, takođe... Video sam celu Ameriku, obišao Beč, Pariz... I pored svega za mene je Kikinda najveći grad na svetu, zato što je prvi moj grad.

Da li je Vaša poezija plod licne opsjednutosti ili se pak njome želite dotaći u nekih opštih pitanja?

Koji god vam pesnik kaže da piše o sebi, laže. Ili još preciznije: koji god pesnik piše o sebi – neka to i ostavi za sebe. Literatura nije privatna stvar. Ukoliko u nama ima opštih pitanja, utoliko smo čovečanstvo, pa samim tim i pesnici. Ostalo je posao za šiparice i domaćice, lični dnevnici i tome slično.

Da li je poezija Vaš način života ili artikulacija tog života?

Rekao bih da je poezija koju pišem nalik na disanje. Jer, udavio bih se da ne napišem ono što me muči.

Vi ste jedan od rijetkih koji su pronašli i pronikli u dubinu ciganske duše iako mnogi kažu da je to vrlo teško i da ih je teško razumjeti. Da li je to tačno?

Pa, ja sam sa Ciganima rastao, ja se družim sa njima, ja sam im kum, moja žena nosi cigansku minđušu koju mi je poklonila Svetska organizacija Roma, pa pošto ja nisam imao probušeno uvo dao sam je ženi da je nosi. Dosta sam se družio sa njima i neobično ih volim. Odrasli smo u istoj ulici... Tu su onda, da se brate ne lažemo, i kafane, a 'de ćeš sresti dobru muziku ako ne u kafani, a koja je muzika dobra ako ne ciganska. Ja njih prilično razumem, a da bi ih čovek bolje upoznao treba mu vremena. Divni su to ljudi.

Svi živimo neke svoje živote koji nas i obraduju i umore, kojima uzmemo dosta, ali nama uzmu još i više. Otkrijte Vaš pogled na život, na to rađanje, nestajanje.

Život nije trajanje od nekih pedeset ili osamdeset godina. Život je nešto što se sastoji od mnogo života. Nije istina da smo isti svaki dan, da smo mi svaki dan, da smo ono prije pet godina. To su samo uspomene. Čak to nismo ni biološki i stalno se mijenjamo. Mi se rađamo svako jutro i živimo jedan ljudski vek. Umiremo u snu da bi se probudili za jedno čovekovo trajanje, za jedan nov život, jedno novo lice... Čak ni posle sna nismo ono što smo bili pre toga. Život je zbirka života. Živeti ne znači imati. Meni je odvratno da neko voli samo jedanput da se rodi, da samo jedanput živi i da samo jedanput umre. To je strahovito. Ja sam imao drugaricu koja je još u osnovnoj školi bila penzioner, a poznavao sam ljude koji su u penziji bili izuzetno mladi. Takvi me ljudi oduševljavaju.

Čuli smo šta je za Vas poezija, ali, recite nam gdje je nalazite?

Gde je nalazim, teško je odgovoriti. Ja živim te pesme. To je valjda kazivanje mene samog. Ja neprestano živim sa njima, mislim i stvaram. Neprekidno mislim na taj posao, jer mislim da je pesma stvaralački čin i svuda je možemo pronaći. Čovek, čime god se bavio, stvara poeziju. Trideset godina sam se bavio novinarstvom kojeg i te kako smatram poezijom ako se shvati kako valja.

Novinarstvo znači cijenite?

Ja mislim da su novinari vrlo važni, ali nažalost i nedovoljno priznati. Malo se ceni njihov rad. Jedan dan pre ostalih oni moraju da imaju svoj stav, a to je vrlo teško. Izuzetno cenim moje kolege novinare i ja bih im dao beneficirani radni staž. Teško je, ali lepo biti novinar.

Vaših pedeset godina života i rada više su nego plodne. Da li se slažete?

Za taj period objavio sam trideset zbirki poezije. Znate, knjige se vuku za čovekom i kada se to osmotri jednog dana, vidi se da nešto nije trebalo biti napisano. Nekada sam sa voljom objavljivao iako je u njima bilo više polupređevina nego onog pravog. Tako je bilo nekad, davno. Sad je drugačije i ja sam ipak zadovoljan.

Za svoj rad dobili ste puno nagrada.

Imam dosta nagrada i to vrlo značajnih. Na primer nagrada „Mlado pokolenje“, dvije „Nevenove nagrade“, „Zlatna arena“ u Puli za scenario filma Doručak sa đavolom, „Sedmojulska nagrada“ i najdraža – „Orden zasluga za narod“.

Da se za trenutak vratimo malo Vašem svakodnevnom životu. Imate puno djece, mnogo prijatelja?

Imam šestoro dece. Moj najstariji sin odslužio je vojsku a najmlađi ima dve godine. Pitanje je kako mi to ide od ruke. Ja decu mnogo volim. Samo za decu moramo imati više vremena. Ovako, često se dešava da nam ulica na ćošku sačeka dete i počne da ga vaspitava. Zašto? Pa mi nemamo vremena za decu, nama se negde uvek žuri a to je grozno. Što se prijateljstva tiče, ja sam više za prijateljstvo sa ženama. Žene su najbolji prijatelji. One će vas razumeti i onda kada vas niko ne bude razumeo, one će vas shvatiti kad vas niko ne bude shvatio. Ja im se divim. Moja žena mi je najbolji prijatelj. Ja ženama mnogo verujem...

Vi zaista umijete da živite i volite.

Eh, kad bi svi umeli da žive i vole ovako kao ja.

U Beogradu, maja 1983. godine