Vladimir Veličković u razgovoru sa Rankom Pavićevićem: Nisam pariski slikar

„Linija Vladimira Veličkovića možda je najteža koju je povukla naša ruka i danas predstavlja jednu od dragocenosti svetske likovne kulture. Toj činjenici više ne trebaju zastupnici“, rekao je jedne prilike veliki pjesnik Matija Bećković govoreći o slikaru Vladimiru Veličkoviću. Da je to apsolutno tačno potvrdio je ovaj veliki slikar koji već trideset godina uzbuđuje likovni život Pariza, skupa sa Dadom Đurićem i Ljubom Popovićem, na zajedničkoj izložbi slika koja je početkom februara otvorena u Beogradu. Bio je to dobar povod za razgovor sa sjajnim slikarem, članom Srpske akademije nauka i umetnosti i redovnim profesorom pariškog Bozara.

Vi ste slikar izrazite figuracije. Slikar, čovjek bez lica u pokretu, slikar „nepoznatog koga gone“. Koliko u Vašem slikarstvu ima autobiografskog?

Od sebe se, pre svega, ne može pobjeći. U svoje delo slikar, tj. umetnik uopšte, unosi ono što je on sam, poistovećuje se sa onim što radi, posmatra ono što ga okružuje, a sve ga to izdvaja kao individuu u odnosu na ostale. Sa figuracijom kojoj ja pripadam, to je više nego jasno i nisu joj potrebni propratni tekstovi i pojašnjenja.

Na Vašim slikama vidljiva je borba čovjeka sa svijetom. Da li je ta borba uzaludna i može li on u toj situaciji pronaći izlaz?

Borba neće biti uzaludna. Ja verujem u čoveka sa mojih slika, u njegovu ljudsku dramu, egzistencijalnu, fizičku, intelektualnu, filosofsku. Taj čovek, dobro ste primetili, izložen borbi, agresiji i mnogim zamršenim situacijama iz kojih treba da pronađe svoj izlaz. Nažalost, on je na mojim slikama suočen sa rušenjem i raznim kataklizmamа, a realnost i istorija za to mu daju dosta materijala. Čovek je rastrgnut između onoga što bi hteo i onoga što ga sprečava da radi. No, ipak, na mojim slikama uvek postoji neki mali zrak optimizma u različitim varijantama i intenzitetima.

Vaši prizori su proročanski, a to je uglavnom ocjena stručne kritike o Vašim slikama?

Najzad, tako je. Kao neki crv koji se uvukao u moju imaginaciju i u jednom trenutku izašao. To nisam mogao ni da pretpostavim a kamoli da poželim. To je jednostavno u meni.

U Parizu ste od 1966. Koliko Francuzi razumeju Vaše slikarstvo i koliko je ono prihvaćeno?

Nikada mi tamo nije bilo lako. Borba traje, a upornost se ipak isplati. Meni kompromisi inače nisu bliski. Podatak da sam živeo i danas živim od slikarstva u Parizu dovoljno govori. Danas mogu da kažem da su moje slike u Parizu dovoljno shvatili, a da li ga razumeju, pitanje je.

Veliki je uspjeh živjeti od slikarstva u Parizu, biti slavan i prodavati slike po 300, 400 hiljada franaka...

Pitanje slave je relativan pojam. Neskromno bi bilo govoriti o mojim uspesima jer je to posao drugih ljudi. Nekoliko nas, ja, Ljuba, Dado, ipak smo postali fenomeni u Parizu.

Krizne situacije su neretko kulturi davale nov zamah koji je ljudima život činio lakšim. Naravno, kultura procvat ne bi trebala da bude alibi za stvari kakve su nam se desile, ali u kreativnom besu koji proizilazi iz takvih situacija, može da dođe do određenih veoma važnih rezultata u stvaralaštvu.

Kao profesor, kojim likovnim principima učite studente u Parizu i kako im je u gradu vječne svjetlosti, ako imaju ambicije da postanu poput Vas, veliki slikari?

Uvijek sam im govorio da je jedini i osnovni princip rad, a pre svega, bitno je otkriti makar i najmanji znak individualnog, i razvijati ga nakon toga na pravi način. Nikakva sličnost nije dobra. Svi su oni različiti među sobom i to je dobro. Njima, naravno, sada u Parizu nije vrijeme naklonjeno, a takva situacija nažalost sada nije dobra. Žurba i nervoza su se uselili u ljude i hoće uspeh odmah i preko noći. Međutim, neka vrsta prirodne selekcije će odlučiti i pitanje je ko će izdržati, jer mnogo je potrebno rada, energije i požrtvovanja, a moji studenti su svjesni toga.

Negdje sam pročitao da je Pariz izgubio titulu grada umjetnosti. Da li je to tačno?

Ne, nije tačno. Glupost je kada kažu da Pariz nije ono što je bio. Njujorški Metropoliten nikada neće moći da dostigne Luvr, a ni njihovi muzeji savremene umetnosti ne mogu se meriti sa francuskim. Tačno je da su američki slikari prisutni u Parizu, da njihova zemlja mnogo ulaže u njih, a da francuska primenjuje metod reciprociteta. Međutim, ne može jedna kultura stara dvesta godina da se meri sa delima starim po hiljadu godina.

Svjedoci smo užasne krize na svim nivoima. Koliko ta kriza onemogućava kulturu, a koliko joj eventualno može dati neki novi zamah?

Ono što se dešava, ne samo nama, nego i u svetu, nije baš za pohvalu na kraju dvadesetog veka. Verovatno se sve to na određen način odražava na kulturu, možda je čak i onemogućava, ali je kultura u kriznim periodima vrlo često doživljavala nova obnavljanja.

Koliko se kriza u našoj zemlji odražava na likovni život i beogradsku likovnu scenu uopšte, i imate li uvid u to stvaralaštvo?

Stičem utisak da kriza nije oštetila kulturnu dinamiku. Ima dosta interesovanja za umetnost, a to sam osetio i kada se otvarala moja izložba. Naravno, obradovao me je toliki broj galerija. Nijedna od njih kada sam ih posetio nije bila prazna. Ta radoznalost je sjajna i to je nešto što me jako raduje.

Već trideset godina živite i stvarate u Parizu. Da li ste i dalje, kao što ste nekada tvrdili, jugoslovenski slikar, uprkos činjenici da Jugoslavija u kojoj ste rođeni više ne postoji?

Ja nisam francuski slikar iako trideset godina boravim na „privremenom radu” u Parizu. Na pitanja o nacionalnoj pripadnosti, ja sam uvek odgovarao da sam Jugosloven. Ko je hteo da razume šta to znači, razumeo je. Ove godine će biti šezdeset godina kako sam ja Jugosloven i kao takav predstavljen svuda u svetu. Ne vidim zašto bih ja sada postao nešto drugo. Uprkos raspadu nekadašnje „moje” Jugoslavije, gajim iluziju da ona kao moja zemlja još postoji, ma kakva utopija to bila. Naravno, prijateljstva su to prestala da budu, ali ipak verujem da će vreme učiniti svoje. Pitanje je, naravno, da li će moja generacija to dočekati?

Mnogi intelektualci kod nas, pa i Vaše kolege slikari, politički su se angažovali. Da li je takav angažman potreban u ovom trenutku, iako znam da ne želite da govorite o politici?

Možda je važnije to što nismo radili ono što je u trendu, već smo ostali dosledni sebi. Politiku jednostavno prezirem iz dna duše, iako sam shvatio da je ona neophodna ljudska aktivnost, bez koje navodno ne bi bilo demokratije. Koliko je nekima potrebno to političko angažovanje ne znam, ali mislim da je posao slikara pre svega da se angažuje nad onim što radi, a ne da svoj posao i rad stavlja u funkciju bilo kakve politike i propagande. Ja nikada nisam stavljao potpise na bilo šta osim na poleđine svojih slika. Ja jednostavno nemam nikakvu potrebu da učestvujem u bilo kakvoj vlasti.

Da li se osjećate ljepše ovdje u Beogradu ili Parizu?

Teško je to reći. Međutim, ne može se čovjek u novoj sredini pa makar u njoj živio trideset godina, osjećati kao tamo gde je rođen, gde mu je kuća, gde je napravio prve profesionalne korake. Koreni se ne mogu iščupati. To su stvari koje čine integracionu celinu sa onim šta čovek jeste.

U Beogradu, februara 1995. godine