Milorad Pavić u razgovoru sa Rankom Pavićevićem: Doći će bolja vremena

Piše Ranko Pavićević, novinar, pisac i publicista.

Ime uvaženog akademika Milorada Pavića je danas bez sumnje najveći adut izdavačkih kuća u svijetu. Pisac Hazarskog rečnika, jedne od kultnih knjiga dvadesetog vijeka, autor je i romana Predeo slikan čajem i Unutrašnja strana vetra. „Nakon smrti Danila Kiša“, kako to napisa milanski dnevnik Il giornale, „Pavić je možda poslednji glas Srbije utonule u srednji vijek“.

U dramatičnim okolnostima koje su zadesile Jugoslaviju, u raspadu države, u ratu i rasulu, Pavić se nije zatvorio u svoju književnu radionicu, već je išao tamo gdje su već stigli njegovi romani, a to je svuda po svijetu i govorio je o istoriji i sudbini svog srpskog naroda. U pitanju je čovjek koji je mogao da živi u Parizu ili Londonu sasvim mirno, ali kako kaže, ne bi bilo pošteno ne ostati uz svoj narod u jednom od najtežih trenutaka njegove istorije. Pisac koji vjeruje da je budućnost u kulturi, čovjek koji ima više čitalaca po svijetu nego što ijedna armija ima vojnika. A to je ona armija, rekao bi Pavić, koja bi trebalo da pobijedi.

Zahvaljujući mom i njegovom prijatelju, na moje veliko zadovoljstvo, sreli smo se početkom januara u Beogradu.

Gospodine Paviću, možete li nam reći šta znači biti najistaknutiji pisac nažalost trenutno najomraženije nacije na svijetu? Šta se to dešava sa srpskim narodom danas i da li je teško u svemu tome biti Milorad Pavić?

Strašno je teško kada su svi protiv jednog naroda, pogotovo ako je to vaš narod. Još kada sam imao 12 godina, nad mojim narodom je izvršen genocid od strane hrvatskih i nemačkih fašista. Danas, kada se moj život skoro završava jer mi je preko šezdeset godina, doživljavam novi genocid nad Srbima u Hrvatskoj. Između dva genocida, moje knjige i sve drugo bledi iz mog sećanja kao senka i ja jedva mogu da govorim o njima. Sada je srbofobija u Evropi jača nego antisemitizam. Kao srpski pisac u Evropi XX veka mogao bih da kažem: Ako idem na Istok ka komunistima, moja sudbina je da stradam, ako idem na Zapad ka bogatim narodima, moja sudbina je opet da stradam. Ako treba izabrati između neofašističke Hrvatske i pravoslavne Srbije, katolička i protestantska Evropa bez razmišljanja se opredeljuje za neofašističku Hrvatsku. Čitav svet želi katoličku državu takođe na prostoru srpske države. Ali Srbi nisu ni jedno ni drugo. Srbi su Vizantinci i moje knjige upravo govore o tragičnom položaju civilizacije istočnoevropskog hrišćanstva koja počinje u Grčkoj i Srbiji, a završava se u Rusiji, Ukrajini, Jermeniji i Gruziji.

Moje knjige su vrsta S.O.S-a za ovu civilizaciju. U Španiji su me nazvali poslednjim Vizantincem. Nažalost, možda su u pravu. Kao pisac, ja opisujem upravo ono što Evropa i svet sada žele da razore – opisujem Srbiju. Zašto je to tako sa Srbijom, zašto je srbofobija u Evropi jača nego antisemitizam i zašto je moja otadžbina izabrana da bude kriva za sve grehove našeg kontinenta, mogu da objasnim vrlo jednostavno: ako pretvorite žrtvu u krivca, vi ste oslobođeni greha, oslobođeni odgovornosti za zločin koji vršite nad njom. Moja knjiga Hazarski rečnik govori o tome kako i zašto jedan tolerantan narod nestaje sa lica zemlje.

Imate li osjećaj samoće srpskog pisca koji je prirodom svog uspjeha, istaknut na Zapadu i koji ima, i pored svega, ogroman broj čitalaca?

Imam osećaj samoće, a i osećaj nepravde. Jer ni jedan pisac koji danas u svetu ima pet miliona čitalaca nije osuđen na izolaciju kao što sam ja. Moram da otkazujem mnoga gostovanja, mnoge promocije svojih knjiga, zbog toga što fizički ne mogu da izdržim taj naporni put kroz razne blokade.

I pored svega, Vaše knjige, gospodine Paviću, odomaćile su se na svim stranama svijeta. Šta u ovim uslovima znači negdje van naših granica reći: Ja sam Srbin?

Ja sam oduvek govorio da sam srpski pisac, što se može videti iz mojih štampanih intervjua sa raznih kontinenata. Ali, sada se dešava ta nova konotacija i novo značenje. Ponekad i ponegde gledaju vas kao nekog ko dolazi iz ozloglašene sredine, a ta sredina je ozloglašena ne svojom krivicom. Iznošena je na loš glas sistematski, dugim pripremama u Evropi. Međutim, pisac ne može zbog toga, kao neki političar da kaže: Izvinite, nisam Srbin.

Da li imate problema u svijetu zato što ste srpski pisac?

Uglavnom nemam. Američka kritika, prateći Unutrašnju stranu vetra, kroz moj roman pokušava na bolji način da shvati položaj, istoriju i ulogu Srbije. Ima međutim i komičnih stvari. List italijanskih komunista zamerio mi je da u priči o spajanju mitskih ljubavnika Here i Leandra zagovaram spajanje Srba iz Srbije sa Srbima u Bosni. U Nemačkoj za sada ne izlaze moje knjige, i bolje je zasad što je tako.

Da li su Vas negdje cenzurisali?

Nigde u svetu nisam bio cenzurisan. Uvek je ono što sam rekao bilo objavljeno onako kako sam rekao. Bio je samo jedan izuzetak. Negde u Francuskoj jedan novinar me je upitao: „Jeste li Vi marksista, gospodine Paviću?“ Odgovorio sam: „Ne, ja sam Vizantinac, gospodine.“ Taj odgovor nije objavio, jer izgleda da je biti Vizantinac još gore nego biti marksista.

Više puta ste izjavljivali da ste Vizantinac. Zašto?

Stvarno mislim da pripadamo tom delu civilizacije, mada smo i spona vizantijske i zapadnoevropske civilizacije. To je, uostalom, još Sveti Sava rekao. Osuđeni smo da beremo sve plodove tog tla gde se mešaju religije, jezici, kulture, tradicije: jevrejska, katolička, islamska i, pre svega, pravoslavna. To je za jednog pisca veliko bogatstvo. Ali, kada dođe rat, onda je to ovako kako je. Strašno. Onda se sve prednosti koje imate pretvore u svoju suprotnost i dovedu do ovog užasa koji imamo.

Vaši prijatelji iz Francuske jedanput su Vam rekli da ste sve svoje knjige napisali na pogrešnom mjestu. Mislite li i Vi tako?

Da ja te knjige nisam napisao na tom „pogrešnom mestu“, tih knjiga ne bi bilo. Nije svejedno gde ste, gde stvarate, i nije svejedno s kojeg tla hleb i vino pretvarate u misao, muziku, dramu, film ili poeziju. U tome i jeste paradoks našeg položaja. S jedne strane imamo veoma uspešnu umetnost, nauku, sport, dok u isto vreme nemamo mleka i hleba.

Može li se ovako dugo, i kako stvarati u svemu tome?

Niko ne zna dokle se može tako. Ali, država koja ne može da obezbedi mleko deci, nije više država. Život je, pod takvim uslovima, postao ponižavajući. Što se stvaranja tiče, Ivo Andrić je sva svoja najbolja dela napisao za vreme Drugog svetskog rata. Smatram da ne smemo da čekamo malo mira, prijatan život, udobnosti i moramo da izrazimo svoju vokaciju u okolnostima koje su nam date.

Smatrate li da se istorija Balkana vidno ponavlja?

Mislim da se istorija Evrope vidno ponavlja i da iste države prave iste greške. Pri tome mislim i na države koje su dobijale i na one koje su gubile svetske ratove. Gotovo da svi staju u svoje stope od pre nekoliko decenija. Najpre se žrtvuju male evropske države narastajućim apetitima drugih velikih evropskih sila. Ali postoji i jedan fenomen. U današnjem svetu uvek će se naći neko ko će vas dobro platiti da razbijete državu u kojoj živite. Ali, kad je jednom razbijete, više vam niko neće dati ni prebijene pare da je obnovite. Ostaćete u ruševinama. I vi i vaša deca.

Vi kažete da duhovnost zbližava ljude i narode?

Naravno. Svet je bolji od svojih političara, od onoga što vidimo na televiziji i što čitamo u novinama. Svet danas ima isto tako talentovane čitaoce kao i pisce. Oni su istina o svetu, upravo taj umni, mladi svet. Inače, čovek bi mogao, gledajući političare, da se odrekne svega i svačega. Evropa je dala i velike stvaraoce i velike rušitelje, i graditelje i zločince. Tako je i danas. Pogledajte kakvi divni pisci, muzičari, reditelji, slikari i umovi. Umetnost je deo prirode kao i duhovnost. Zato moramo čuvati, ne samo okruženje, prirodu, nego moramo čuvati i duhovnost čovečanstva i njegovu raznovrsnost.

Kako to očuvati u ovom trenutku, kada se knjige sve manje štampaju, a njihova cijena je sve veća. Na drugoj strani, kupovna moć i mogućnost normalnog života je sve manja. Šta može kultura u svemu tome?

Mene zadivljuje kako, uprkos iskušenjima, ipak ide knjiga, čita se, kako se ide u pozorište, kako se sluša muzika, kako se duhovni život ne gasi. To je velika vrlina i nju bismo morali održati svim silama.

Kako vidite sadašnjicu i budućnost savremene srpske i jugoslovenske književnosti u svijetu?

Nisam nikad znao šta znači jugoslovenska književnost. Što se tiče srpske književnosti, ona ima bolje perspektive od srpske politike i srpske države. Ona već sada stoji mnogo bolje od države, ekonomije, ideologije. Mislim da smo bankrotirali u svemu, osim u kulturi. To nas nije opametilo, i još uvek guramo samo ideološku ravan. Bilo bi nam bolje kada bismo očekivali malo više uspeha od kulture i kada bismo kulturi davali malo više podrške. Baveći se kulturom, više bi se bavili svojim prijateljima u svetu. A mi se, nažalost, bavimo isključivo svojim neprijateljima.

Mnogo brinu o tome šta će se dogoditi sjutra, ali je, čini mi se, malo onih koji misle šta će biti za nekoliko godina. Šta vi predviđate?

Iako nisam prorok, ipak verujem da je kultura jednog naroda važnija od politike koju on vodi. Danas moramo da se zadovoljimo onim što imamo, a bolja vremena će ipak doći.

U Beogradu, februara 1992. godine