Mira Alečković u razgovoru sa Rankom Pavićevićem: Da život bude ljubav

Piše Ranko Pavićević, novinar, pisac i publicista,

Sa pjesnikinjom Mirom Alečković razgovarao sam jednog aprilskog jutra u njenom stanu u Beogradu, čiji prozori na trećem spratu grle crkvu Svetog Marka. Ne treba je posebno predstavljati. Napisala je mnogo zbirki poezije, nekoliko romana. Znamo je kao pjesnikinju iz školskih čitanki i antologija, Desankinu učenicu i prijateljicu, kao poetesu ljepote, dobrote i ljubavi. U sva njena djela utkana je ljubav, ta velika tajna života. Ušla je u desetak svjetskih enciklopedija, a za svoj rad dobila je značajna književna priznanja.

Jedanput ste izgovorili kao zakletvu, da je ljubav mudrost, a mržnja glupost. Šta reći danas, nakon svega što nam se dešava? Da li ponekad pomislite kako je „sve bilo uzalud“?

Ne, nije bilo uzalud. Ljubav je u tome da se više daje nego što se uzima. Nesrećni su ljudi koji ljubav mere na grame. Rekoh, nije bilo uzalud, ali fašizam još nije dotučen. Verovali smo da nikad neće podići glavu, ali se to ipak desilo. Na moju tugu, to neće da vide baš oni koji su nam u toj krvavoj borbi bili saveznici. Fašizam je nažalost podržan od Amerike. Pa ipak, uprkos svemu, želim da verujem da će se uspeti pobediti i zatrti to veliko zlo.

Cijelog života ste pjevali o ljubavi kao neophodnosti života, o besmislu mržnje. Otkuda onda toliko krvi i mržnje i sve ovo što nam se dešava?

Iz čovjeka je izgleda izbilo ono najgore. Toliko je krvi i mržnje okolo da se prosto i dan-danas čudim, kako se sve to najedanput desilo. Za ono što sam se uvek zalagala, za zajedničku budućnost u Jugoslaviji, očito je da nema nade. Verovala sam u Jugoslaviju. Njoj sam napisala jednu od svojih najljepših pesama koju i danas mnogo volim. Ali, neko je, eto, srušio naše snove i ljubav zamenio mržnjom. A to je strašno.

Valja li i pored svega vjerovati u razum? Može li ipak pobijediti haos oko nas?

Došlo je vreme da treba da krijem da sam antifasista, da u ovo tužno doba sačuvam optimizam koji me ipak ne napušta. Naravno da verujem u razum. Moraće on na kraju da pobedi zlo. Čini mi se da se ljudi ponovo okreću poeziji i knjizi, a to je dobar znak. Skoro sam bila u Banjaluci i Prijedoru i čitala svoje pesme. Prolazila sam kroz koridor dok se okolo pucalo. Rekla bih da je danas ovaj rat strašniji od onog. Zato ne mogu da ćutim. Svuda govorim protiv fašizma sa ciljem da nam budućnost bude lepša.

Vratimo se Vašoj poeziji. Da li biste ponovo potpisali svaku Vašu pjesmu?

Naravno da bih. Ne odričem se ni jedne. Sve što sam napisala, bilo je duboko doživljeno u jednom vremenu u kome je napisano.

Kritičari su Vas na razne načine tumačili. Da li Vas je to ljutilo?

Nije. Desanka mi je jednom rekla, još kada je izašla prva kritika o mojim pesmama, da prihvatim od kritičara samo ono čega se i ja kolebam. A ono u šta sam uverena da tako treba, da ne menjam. Dešavalo se da me kritičari napadnu, pogotovo neki, za koje danas niko u našoj zemlji ne zna. Branila sam se da uvek želim da budem svoja.

Mnogo vremena proveli ste sa Desankom Maksimović. Da li je ta blizina velike pjesnikinje, inače Vašeg profesora, utjecala na Vaš umjetnički i životni put? Bili ste veliki prijatelji.

Kako da ne. Mi smo drugovale za pravi primer. Još kao devojčica sam joj na Lučindan posluživala goste. I uvek dobijala za to od Desanke na poklon knjigu. Jedne godine sašila mi je kecelju. Kasnije mi je predavala književnost i bila redni starešina. Prebacila me je u svoj razred da može, mi je rekla, da me brani. Umalo nisam bila izbačena iz škole zbog jedne pesme protiv rata. Bilo je to 1939. godine. Napisala sam „Sveli su mladi ljiljani“ jer sam se vraćajući iz škole, sa Slavije zatekla demonstrante koji su uzvikivali „Dole rat“, „Nećemo rat“. To me je ponelo i čim sam stigla kuću, napišem tu pesmu. Sutradan je odnesem u školu i predam predsednici literarne družine kako bi je objavila u časopisu Novi srednjoškolac. Pesma je počinjala rečima: „Pala su i danas stabla ljiljana, mlada stabla...“ Razumeli su da se to odnosi na događaje u Beogradu, na pucnjavu na demonstrante. Spasila me je tom prilikom Desanka, jer su u to vreme Nemci ušli u Varšavu i streljali 134 srednjoškolca, jer ih je ubedila da se pesma odnosi na te događaje. Tako me je spasla iako je znala istinu.

Znam da je bio bolan rastanak od velike pjesnikinje i Vaše prijateljice. Praznina je ogromna?

Teško se to može iskazati. Koliko mi samo nedostaje. Sećam se, posle Desankine smrti, znam da je nema, ali iz navike, da podignem telefonsku slušalicu i hoću da je zovem. Tako danima, jer, radile smo to svakodnevno... Nedavno saznam iz novina, da su nas četrnaest godina prisluškivali. Naravno, mi smo bile sigurne, nagađale i pričale o tome. Iako nismo bile sigurne, glasno smo govorile: neka dođu, ispričaćemo im sve što mislimo. Ja znam da mogu mirno da spavam. Čista mi je savest. Volim ovu zemlju i ljude. Podarila sam im ono svoje najintimnije, svoje pesme, svoju reč i trudila se da decu i odrasle potaknem na razmišljanje, da im prenesem ljubav. Jer, ljubav uvek nedostaje, nje je uvek malo.

Vaše ukupno stvaralaštvo, kako to reče Desanka Maksimović, moglo bi se staviti podnaslov jedne jedine pesme „Da život bude ljubav“. Pišete li sada, imate li snage?

I pored svega, pokušavam da zapišem ponešto o ovome što nas je snašlo. Pesnik je jednostavno zato, da uvek zapiše, ne po nekoj naredbi, već po unutrašnjem imperativu vlastitih osećanja. Te moje nove pesme, jedno je sigurno, biće mnogo tužnije jer sam svaku od njih duboko preživela. To je kao živa rana iz koje poteče stih. To su jednostavno moje pesme.

U Beogradu, oktobra 1994. godine