Vida Ognjenović u razgovoru sa Rankom Pavićevićem: Umjetnost je božanskog porijekla

Piše Ranko Pavićević, novinar, pisac i publicista. U Budvi, avgusta 1994. godine

Vida Ognjenović je svojim spisateljstvom i režijom postala, sasvim sigurno, nezaobilazno ime u jugoslovenskom pozorišnom i literarnom životu. Pozorišna publika je pamti po predstavama "Kanjoš Macedonović", koja je prije dvije godine proglašena najvažnijim događajem festivala Grad teatar u Budvi, zatim "Seobe", "Maj nejm iz Mitar", "Nečastivi na Filozofskom fakultetu" i "Je li bilo kneževe večere". Za kompletno autorstvo, 1991. godine, dobila je nagradu Vukove zadužbine.

Razgovarali smo ovoga ljeta u Budvi uoči njene premijerne predstave "Trus i trepet", rađene po tekstovima Stefana Mitrova Ljubiše.

Kad god sam namjeravao da razgovaram sa Vama, bio sam u dilemi, da li razgovarati sa Vidom Ognjenović kao piscem ili kao rediteljem, jer i jedan i drugi posao radite izvanredno. Šta je dominantno: Vi kao pisac ili kao reditelj?

Ne bih mogla da prepoznam neku dominaciju kod sebe u oblastima koje ste pomenuli. To nije lako ni razdvojiti. Sve je to zapravo isti predeo, svet mašte, mita i igre. Ja se u tom svetu osećam kao odani čitalac literature, a sve drugo proizilazi iz toga.

Za vrijeme studija opšte književnosti, upisali ste pozorišnu režiju. Kao da ste shvatili da Vas izučavanje svjetske književne baštine uvodi u pokušaje traganja scenskog izražavanja.

Ne, zanimanje za inscenaciju pročitanog, pojavilo se kod mene još u najranijem detinjstvu. To je bio način čitanja. Privlačila me je ta mogućnost neposrednog doživljavanja izmaštanog. Ima neke mistične draži u tome, da vi možete na sceni da prizovete sve one ljude i događaje o kojima čitate ili sanjate. Možete da ih izazivate, da ih oponašate, da im se rugate, da im se suprotstavljate. Na sceni možete mirno da prepravljate svet, da od Nerona napravite krotkog čovekoljupca, a od Ričarda III duhovitog melanholika. Sve možete da promenite: vreme i mesto i misli. To je i inače večni čovekov san, da bude demijurg, da može da oblikuje prirodu bez prestanka, a sam on da je nekad leptir, a nekad filozof.

Koji je izazov veći? Režirati svoje, ili tekstove drugih pisaca?

U međuvremenu se, znate, posao reditelja veoma razvio. Proširene su i scenske mogućnosti, a samim tim i zahtevi struke. Glumačka izražajna sredstva su postala složenija, finija. Do u tančine je istraženo biće glume, predstavljanja, pa je polje rediteljske intervencije ogromno. Glumac je donedavno ili oponašao prirodu, ili posredovao između teksta i gledaoca. Danas on već sasvim slobodno deluje na svet, nastojeći da razori uobičajeni, naviknuti poredak stvari koje predstavlja. Zbog svega toga, mislim da za izvesnu nijansu lakše radim sopstveni tekst. Iako ni tada ne postižem punu saglasnost između rediteljskog i literarnog postupka, osećam se slobodnije. Mogu nesmetano da menjam, skraćujem, dopisujem, izostavljam, prerađujem, dopunjavam. Tuđim tekstovima prilazim sa mnogo više obzira. Nastojim da dramsko delo posmatram iz pozicije pisca, mada to naravno nije lako razlučiti. I eto, šta da Vam kažem, možda je zbilja jednostavnije postavljati na sceni sopstveni komad, ali je ipak najveće uživanje raditi vrhunske drame svetske literature. Nema zdravog scenskog zadovoljstva bez Šekspira, Čehova, Ibzena, Molijera, ili Sterije, O'Nila, Milera, ili recimo Crnjanskog.

Vaše drame, Kako zasmijati gospodara, Maj nejm iz Mitar, Kanjoš Macedonović, Je li bilo kneževe večere, imaju za temu prošlost. Da li to govori o vašoj sklonosti istorijskim temama ili posredstvom tih istorijskih događaja tumačite sadašnje događaje i ljude u njima?

To što se obično zove istorijskom temom, ja bih nazvala područjem proverenih činjenica. Zato posežem za događajima i ljudima koji su već na izvestan način dobili bitku sa vremenom. Ne volim izmišljanja, kako bi rekao Kiš. Čak smatram da izmišljanje, ono koje je Kiš zvao „stvaranjem ex nihilo“, uopšte nije moguće. Izmišlja se po uzoru i prema postojećim podacima. Umetnost i nije ništa drugo do stalno kruženje i preplet mitskih, istorijskih i astralnih činjenica. I to je sve otvoreno u neprestanom toku, tako da je nepotrebno, i kad bi bilo moguće razlučivati šta pripada sadašnjem a šta nekom bivšem vremenu. U umetnosti je vreme jedinstveno. Nijedan događaj nije zauvek završen.

Jezik je, rekao bih, jedan od osnovnih kvaliteta Vaše drame. Vidljivo je to, počev od Kanjoša, pa do Je li bilo kneževe večere.

Od svih književnih rodova, drama je najviše zavisna od jezika. U dramskom tekstu, potrebno je objediniti jezičko i govorno, što dakako, nije jednostavno i tu se najlakše prepoznaje brzina i nedovoljna briga o izdajničkoj moći ili nemoći reči. Ličnost se u drami karakteriše time što i kako kaže, nema drugog opisa, nema dodatnog proznog tumačenja. Junak sam sebe tumači sopstvenim govornim nastupom.

Po tome koliko pažnje posvećuje jeziku, ja određujem zrelost pisca, a naročito kada je u pitanju dramaturgija. Jezik je opasan ali zavodljiv ambis.

Vaš Kanjoš Macedonović na budvanskom Gradu teatru, postao je i ostao obilježje i zaštitni znak festivala. Od tada, kao da ne možete bez Budve i Budva bez Vas, što je svakako dobro.

Ta je predstava draga uspomena. Sve je u vezi sa njom bilo čarobito. Poznanstvo sa divnim i velikim glumcem Žarkom Lauševićem, rad u porti manastira Praskvice, kiša koja je lila po glumcima i gledaocima na premijeri, glumačka odanost toj predstavi. Svi pamte svoje tekstove do poslednje zapete. Sutra bismo mogli da izvodimo Kanjoša u srcu Grada Teatra. To ćemo sigurno i učiniti, čim nam se Žarko vrati. I zaista, premijerom Kanjoša, desilo se moje otkriće budvanskog gradskog duha, skrivenog negde na dnu Citadele, koji me svakog leta nezadrživo privlači. Šteta što ga profana muzika, dernjava i bahati ljudi plaše i teraju da se povlači sve više u dubinu kamene šupljine i u tamu noći. Oni i ne slute u svojoj prostoti, kako je to osetljiv, ali istrajan duh. Nema te buke koja će ga uništiti. Može samo biti obrnuto, ta će besomučna dernjava samu sebe razderati.

U Vašim dramama postoji pečat nacionalnog, ali u kultivisanom i civilizovanom vidu. Koliko je i kako danas moguće ukrotiti razulareni nacionalizam koji je prisutan čak i u kulturi?

Najradije ne bih odgovarala na ovo pitanje. Zamorila sam se od toga, a skoro bez ikakva rezultata. Želim da verujem da je banalnost već toliko puta ismejana, da je nacionalno okretanje u krug i uživanje u sopstvenom repu već u nesvesti, ali me svakoga dana nešto uveri da nije tako. Kako ukrotiti nacionalnu kreštavu aroganciju, pitate me? Teško. Izgleda da je to planetarno ludilo. Zarazna bolest, neka vrsta sveopšte smutnje i polusvesti. Nacionalizam je zamoran, jednoličan, provincijalan. Sve u jednoj istoj vodi, sve u okviru nekoliko fraza, lažnih događaja, našušurenih veličina, pa se nadam da će se sam od sebe nekako zagušiti. Naravno, postoji i ta samodovoljnost, koja je hrana prosečnosti. Zato se ta ideja o tome da samim tim što pripadate jednom narodu, stičete pravo na najbolje osobenosti te nacije, tako dugo i održava. Jeste li nekad sreli nekog našeg zemljaka, Crnogorca, koji sebi ne pripisuje i zaslugu što je Njegoš veliki pesnik, ili koji ne misli da bi i sam mogao biti veliki slikar (kao Dado ili Lubarda), samo kad bi imao volje i vremena da se time bavi. Blažena naša provincijalna okrutnost prema istini, i nemoć da savladamo neurasteniju koju ona izaziva.

Skoro ste izjavili, govoreći o pojmu elitne ličnosti u našem društvu, da je to onaj intelektualac kome nacionalni interes ne stiže na žiro-račun. Jasno rečeno, ali Vas molim da pojasnite?

Htela sam da kažem da je danas kod nas, nacionalistička legitimacija propusnica za sve, bez obzira na stranku, znanje, karakterne crte, sposobnost, humanističke i kulturne sadržaje. Ta se legitimacija tako dobro isplati. Sve kao bajagi u interesu naroda i po patriotskom nagonu, a ovamo se zna cena u markama, do poslednjeg pfeninga. Dotle neki čestiti, obrazovani intelektualci, humanisti, odsečeni od sveta, od svojih kolegijalnih i stručnih veza u svetskim centrima, tivore u kućnim pritvorima, sami i odbačeni. Naša elita je potcenjena. Zamenili su je kičerskim razmetaćem, dnevnicama i budalaštinama. Kad se jednom ponovo prisetimo da za nuklearnim reaktorom mora da stoji vrhunski stručnjak, a ne samo neki odani član neke partije na vlasti, biće kasno. Reaktor će već odavno biti neupotrebljiv, a sve oko njega kontaminirano. Imamo pedesetogodišnje iskustvo u tome. No, mi se više ni na greškama ne učimo, mi dremamo u zadimljenim patriotskim krčmama puni sebe i svojih prepotentnih laži.

Čini mi se da ste uvijek zagovarali jugoslovenski kulturni prostor. Može li se danas razmišljati o tom prostoru u ovoj situaciji?

Kultura se danas jedva održava na balkanskim prostorima. Svi kao da imaju preča posla. Naravno, da i dalje ostajem pri ubeđenju, da će pravo umetničko delo, vrhunsko kulturno dobro, naučno otkriće, živeti po svojoj zakonitosti, izvan svih političkih međa. I zato imamo mnogo istorijskih dokaza. Politika je tu nemoćna i pored sve svoje vlasti, arogancije i represivne osionosti. Kulturni prostor određuje i osvaja kultura. Zabrane su privid, manifestacija sile koja slabi i samim tim tokom vremena.

Sa grupom srpskih intelektualaca skoro ste boravili u Zagrebu. Kako ste bili primljeni i šta je bio cilj vaše posjete?

Bili smo primljeni srdačno, kolegijalno i prijateljski. Cilj naše posete je bio sasvim jednostavan: da uspostavimo silom prekinuti kontakt među ljudima koji su spremni na razgovor, zato što smatraju da je on moguć i neophodan, čak i kad se sagovornici ne slažu. Odnosno, da je bolje sto godina dijaloga, nego jedan dan međusobnog ubijanja.

Da li je vrijeme u kome živimo u stanju da iznedri bilo kakvu umjetnost?

Jeste. Umetnost ne zavisi ni od čega. Ona je božanskog porekla. Ne znamo ni kad ni zašto nastaje. Uslovi za stvaranje jednog vrhunskog dela nisu poznati i ne mogu se veštački stvoriti. Nema vremena nepogodnog za umetnost. Ono može biti pogubno za publiku, za ljude koji u toj umetnosti uživaju, jer im je ona u izvesnim prilikama nedostupna i kontakt sa njom onemogućen. Stoga ja smatram da ni jedna vlast, nijedan poredak, nijedna politika, ne može ništa da naškodi umetniku, jer ga ne poznaje. On je nedodirljiv i slobodan, pod zaštitom vlastite natprirodne sile. No, ta represija jeste pogubna za njene podanike, jer im uskraćuje umetnost, i zauzvrat im nudi glupost i surogate od plastične mase.

Kako odgovoriti na postavljenu hamletovsku dilemu, šta može intelektualac koji ne raspolaže nikakvom moći, nego samo riječima i eventualno moralnom čvrstinom u svojim stavovima, da ponudi svom narodu, u trenutku kada nesumnjivo „treba stići i na strašnom mjestu postojati“?

Intelektualac može sve. Moralna čvrstina i njegovi čisti i postojani stavovi su mnogo puta spasili svet od propasti. Oni koji ne misle, oni su ga dovodili u više mahova do na ivicu propasti. Intelektualac je izmišljao formulu spasenja. Zato smatram da je on svemoćan. Valja povratiti poverenje u izuzetnu intelektualnu snagu i prepoznavati njenu karikaturu, lažnu sliku i narušenu imitaciju.

Kako ocjenjujete sadašnje stanje duha u Srbiji i koliko je onespokojavajuća činjenica „veliki egzodus“, odnosno „odliv mozgova“ iz zemlje, bez izgleda da će se mnogi od njih vratiti?

Nisam od tih što stalno kukaju za rodnom grudom i drže mlade ljude za peš od kaputa, prisiljavajući ih da sede ovde i da zarađuju da se hlebom delimično prehranjuju. Čovek treba da živi i radi tamo gde ima najbolje uslove da stvori nešto od onoga što može da zamisli. U ovoj zemlji trenutno nema uslova nizašta. Što bi onda daroviti ljudi postajali žrtvom.

Da li po Vama misleći čovjek ne smije biti podstrekač i ideolog rata niti učitelj mržnje, uvažavajući njegovu zabrinutost za sudbinu svoga naroda?

Misleći čovek ne bi smeo da bude podstrekač rata po definiciji. No, to ne znači da ljudi nisu podložni slabostima uprkos svojoj naobrazbi, pameti i iskustvu. To je za mene uvek bila misterija i veliko razočaranje. Zameram svakom intelektualcu koji podlegne banalnostima ratne politike, a najviše onima koji su na čelu bojne kolone i puštaju ratne pokliče, umesto da mire, smiruju i leče rane koje primitivci zadaju. Ne, za mene su intelektualci i rat dva nespojiva pojma koji se moraju uzajamno isključivati.

Embargo međunarodne zajednice je pogodio sve oblasti života. U kulturi je to drastično, jer više nismo u stanju da pratimo šta se dešava u svijetu, niti smo u poziciji da se upoređujemo sa drugima. Sa druge strane, ni naša umjetnost ne može u svijet. Hoćemo li biti potpuno zaboravljeni?

Ne treba da budemo uobraženi. Nije se o nama mnogo ni do sada znalo. Strašno je što nismo nastavili da se borimo za svoje mesto tamo gde smo imali pravo da budemo. U svetskoj literaturi, slikarstvu, pojedinim naučnim disciplinama, sportu. No, šta ćete, naši „vođi“ smatraju da je važnije da se oni drže u sedlu, nego da dela darovitih ljudi budu u kontekstu koji zaslužuju.

Strašno je to što smo mi ovde snizili merila, sada imamo više genija nego stanovnika, a poznato je da odavno imamo više knjiga nego čitalaca. Naša nepismenost ulazi u svoj zenit. Počela je emfatičnim uzvikom: hoćemo gusle, Ruse, a završiće se orkestrom bačenih kamenica, koje ćemo emitovati jedni u druge u nedostatku drugog oružja.

Radite očito puno i bez predaha. Otkuda toliko snage i postoji li kod Vas kutak i trenutak u kojima je odmor moguć?

Mislim da to samo tako izgleda. Nisam zadovoljna svojom vrednošću, a još manje učinkom. Borislav Pekić mi se jednom požalio: „Tako sam se nekako ulenjio, ništa mi se ne radi otkad sam došao u Beograd.“ To je bilo dva dana nakon što je stigao. On za sebe nikad nije rekao da je vredan, a znate koliko je stranica ispisao i kakvih. Kako mi drugi imamo obraza da za sebe upotrebljavamo tu reč. U odnosu na njega, ja sam vam pusta lenjivica.

Ljeto prolazi. Čeka nas jesen. Šta će ona donijeti novo kada je riječ o Vašim predstavama, tj. novim ostvarenjima?

Sada u avgustu, već za nekoliko dana, izlazi mi knjiga pripovedaka u izdanju beogradske Prosvete. Treba da završim davno započeti roman i dramu za koju već imam sakupljenu građu. Biće to komad o Milevi Ajnštajn, jednoj po svemu izuzetnoj ženi, čiji je uticaj na velikog naučnika bio značajan, a hvala za to veoma mala. U međuvremenu ću početi i prevođenje novog romana Suzan Zontag "Vulkanski ljubavnik". Ko zna, možda ću od svega toga da odustanem i da odem u Ameriku, da na nekom od univerziteta predajem režiju. Malo sam se, priznajem, umorila od ove naše frtutme, kojoj ne nazirem kraj. Ako je i od naše „duše slovenske“ mnogo je.

U Budvi, avgusta 1994. godine