Aleksandar Aca Popović u razgovoru sa Rankom Pavićevićem: Barabe na sceni

Piše Ranko Pavićević, novinar, pisac i publicista. Budva, jula 1990. godine.

Za razgovor sa Aleksandrom Popovićem uvijek ima povoda. Ovoga puta to je njegova predstava Kus petlić koja je igrana u okviru festivala Grad teatar u Budvi ovoga ljeta, za koju je u Novom Sadu dobio Sterijinu nagradu. Riječ je o čovjeku čija je biografija i burna i bogata, klasiku jugoslovenske drame, čije su tekstove igrala skoro sva jugoslovenska pozorišta, komunisti iz buržoaske kuće koji je pet godina proveo na Golom otoku. Aca Popović je pisac koji iza sebe ima veliko djelo. Napisao je preko pedeset drama od kojih je šest bilo zabranjeno. No, kada se sve sabere Aleksandar Popović je bez sumnje kod nas napisao najbolju posleratnu dramu.

Šta danas znači biti dramski pisac kada je stvarnost tako dramatična?

Mislim da je danas jako dobro biti dramski pisac. Nikada domaća drama nije više izvođena nego sada i skoro kao da u našim pozorištima druga ne postoji. Možda to jedino za pozorište nije dobro, jer se postavlja pitanje kvaliteta tih drama. No, mi smo uvek skloni preterivanju. Pošto smo u vrtlogu toliko burnih događaja, ljudi jednostavno hoće saopštenje, i to ono koje oni hoće da čuju. Naravno, to je pogubno za umetnost i pozorište. Sve se nažalost kroji i prekraja prema nekoj trenutnoj potrebi.

Dobili ste Sterijinu nagradu za dramski tekst Kus petlić na Trideset petim pozorišnim igrama u Novom Sadu. One se još zovu Jugoslovenske. Šta će biti sa Sterijinim pozorjem?

To jugoslovenstvo o kojem govorite, taj zanos o Jugoslaviji i socijalizmu, opovrgla je stvarnost. Ljudi koji razgrađuju pozorište i kulturu uopšte na jugoslovenskom planu, verovatno ne znaju šta ih čeka. Sasvim je izvesno da će preživeti nacionalni teatri.

Kada govorimo o nacionalnom, kako Vi tumačite ovo nacionalno ludilo koje kod nas traje?

To je primitivizam. Ja nisam Srbin po profesiji, već sticajem nekih drugih okolnosti. Ta me je kolevka zaljuljala i ta će me motika zakopati ma šta ja radio. A to što se danas radi, to je čista manipulacija. To je odraz primitivizma i sukobljenih interesa. A sukobljene interese je teško prevazići kada nemate sredstva. Razmišljao sam o tome zašto dva najsličnija naroda na svetu, a to su Srbi i Hrvati, ne mogu da se slože. I Srbi i Hrvati i Slovenci su samo dobili zajedničkim životom u Jugoslaviji. Možda ne svi onoliko koliko su se nadali, ali... I još nešto: ja se ne plašim neprijatelja svoga naroda, već se često plašim njegovih zagovornika. Bože mili, koliko njih sada i usrećuje slovenački, srpski i hrvatski narod, u kolikom broju i otkuda se taj ološ i ta bagra pojavila. To su neki ljudi iz mraka, vojvode, šusteri, barabe, neki sa suludim ambicijama. Ali, siguran sam da će mnogi ljudi shvatiti o kakvim se promenama radi. Ako je bilo šta ostalo od ovog našeg sistema, onda je to duh socijalizma, jedna veoma velika pokretljivost socijalna. Jer, samo je u tom našem socijalizmu moglo da se iđe sa planine u Akademiju nauka. Mnogi su tako ušli pravo iza ovaca, iz klupa kalemarske škole, i eno ih danas u Akademiji.

Političke partije i stranke niču na svakom koraku. Šta da se radi sa toliko demokratije, Aco?

Ja mislim da su te stranke izmišljene i one, u stvari, ne postoje. Uostalom, to je dosta neozbiljno i improvizatorski. Mi smo skloni da verujemo kako u svemu što se dešava ima naše volje. To je zabluda jer je reč o mnogo ozbiljnijoj svetskoj igri. Ovo je samo njen refleks. Ko zna šta je sve nama spremljeno.

Čujem da ste još uvijek komunista po ubjeđenju, što je pomalo čudno i rijetko za jednog pisca na ovim prostorima.

Kod nas se nažalost misli da je čovek onog političkog opredeljenja koje mu određuje političku karijeru, položaj i sudbinu. Ja ne verujem da je to tako. Naprotiv, mislim da je za jedno političko ubeđenje potrebno određeno mišljenje, određeni pogled na svet. Svoj pogled na svet čovek može menjati kada u mislima i nakon učenja dođe do zaključka da je taj pogled lažan i nestvaran. A kod nas se to radi tako da kada neki vrli komunisti padnu sa položaja, idu pa pevaju u crkvenom horu, što mi je neshvatljivo. Sada je moderno da osnivaju novu partiju ili stranku. Zapravo, oni komunisti nikada nisu ni bili. Ovo vreme je inače pogubno, jer niko ništa ne čita, niko ništa ne radi, niko ništa ne zna, a svi nešto pričaju i osnivaju stranke. Čak i neki ljudi koji nisu tako neuki, osnivaju stranke bez ikakvog programa ili su ti programi sprdčina. Nedostaje im učenje, pogled na svet. Šta znači biti socijalista? Nije valjda dovoljna samo promena samog imena stranke. Mene nije opredelila kadrovska lista da odem u komuniste, nego moje ubeđenje, moj pogled na svet koji nisam promenio.

Kako u svemu ovome funkcioniše Vaš komediografski mehanizam? Pišete li kao i svih proteklih godina?

Moje je da mislim, a pisanje je prosto zapisivanje tih misli. Danas mi je teško, veoma teško da mislim, jer je sve poremećeno. Čitave kategorije su se izmešale, ostalo je još vrlo malo pameti. Odjednom je pokuljalo toliko neznanja, toliko primitivizma. Na opštu glupost došla je i ostrašćenost i svest se suzila i sada smo još gluplji. Nesrećan sam kao zver, često sam i tužan, ali još verujem da posle bure mora doći lepo vreme.

Dok razgovaramo, stičem utisak da ste zbog svega što se dešava mnogo tužan čovjek?

Da. Strašno sam tužan. Jednostavno, ponižavajuće je živeti. Ovde, u ovo vreme, nepodnošljivo ponižavajuće. Ponekad se pitam, pa, četrdeset godina sam pisao i to baš ono što ljudi vole, a nema rezultata. Tako se malo stvari pomeraju. Ali, ima u čoveku neka crvena nit, kosmička. Nit života. Ko će znati.

Gospodine Popoviću, nemojte biti tužni. Vi ste pisac koji je mnogo uradio sa svojim djelom. Pored toga, pisanje je ipak najteži posao.

Iskreno govoreći, mnogo sam radio, ali sam isto tako i dosta dokoličio. Života se nikada nisam klonio. Samo se čudim šta li su uopšte radili ovi ljudi koji ništa nisu napisali?

Budva, jula 1990. godine