Ljuba Tadić u razgovoru sa Rankom Pavićevićem: Velika je snaga umjetnosti

Piše Ranko Pavićević, novinar, pisac i publicista.

Sreo sam se ovoga puta sa najvećim glumcem jugoslovenskog glumišta. Kao i na sceni, ni ovom prilikom nije izdao svoj postojani glumački i intelektualni angažman koji ga sigurno čini izuzetnom ličnošću. Sve to, čini ga izuzetnim i u pozorištu koje osjeća kao mjesto stalno pulsirajuće u životu i za životom. I ovom prilikom, opravdavao je svoju tvrdnju da je glumac, kao i svaki javni čovjek, dužan da kaže šta misli o svijetu i društvu u kojem živi, čak i kada mu to ne piše u tekstu posljednje uloge.Interesuje me Vaš početak bavljenja glumom.

Negdje sam pročitao da ste zakoračili na scenu kao petnaestogodišnjak, kao gimnazijalac u Kragujevcu, davne 1944. godine. Kako je bilo igrati tada, u tom nevremenu?

Glumac je stalno u nevremenu. Nikada glumcu nije vreme baš podesno da kaže ono što bi hteo, ali ako shvatimo da je taj podijum, najslobodni dio otadžbine svakoga od nas koji se bavimo tim poslom, onda možemo da činimo na toj pozornici sve što je odobreno da može da se igra. Može nevreme da bude u celoj zemlji, ali u pozorištu postoji neki mir i ono mora da priča priče koje su ponekad i poučne u smislu života i onoga što mi kao iskustvo shvatamo.

Kakvo je ovo vrijeme za pozorište? Jesmo li u nevremenu i za čovjeka i za pozorište?

U velikom smo nevremenu, bez dileme. Jer, teatar ne može da dostigne tolike teme kojih je po ulicama na pretek, da ih ispriča, mada ne mislim da je teatar neka slika života.

Što bih ja išao da imitiram život?

Pozorište nije samo život već i jedna velika pouka. Pozorište nas uči sjajnim stvarima. Jer, nema ni jednog pozorišnog komada koji je na strani zla. No, i pored svega, čovjek je u velikom nevremenu. Došli smo u vrlo ružnu situaciju da se ne slušamo. Ja smatram da ne treba da se grlimo i ljubimo da bismo živeli zajedno. Da se živi zajedno, treba biti tolerantan, treba prvo razumjeti sebe da bi razumeo drugog.

Kako Vi u vremenu o kome govorimo vidite sebe?

Ja sam glumac. Ja se bavim veštinom glume, profesionalno. Mi glumci imamo svoj specifičan zanat i kako vreme prolazi, kako zrim, sve više mi je bliža ona Šekspirova: „Biti zreo, to je sve.“

Međutim, šta sa toliko nezrelih okolo?

Otkuda tolika zavjesa mržnje u našoj zemlji?Ta mržnja kao da je iz neke flaše izašla. Kao da smo u tu flašu stavili sve naše negativnosti i krijemo ih u njoj. Stvari smo doveli do paradoksa. Nemamo osnovnih informacija, a jedan od načina zajedničkog života je prava informacija. Danas svako opisuje jedan događaj onako kako mu odgovara. Ja mogu da verujem da je istina svačija, ali mi smo do te mere došli da smo poverovali u to da je svaka istina istina. A nije baš tako. Svi imaju svoje istine, ali mi moramo razgovorom da dođemo do one prave istine. Naravno, čovek ima pravo da volji svoju kulturu i svoju užu domovinu, ali nema pravo da mrzi druge. On mora da bude kritičan prema svom nacionalnom biću, a nije tako. Moramo biti više odgovorni svi pred svima i moramo se čuvati loših reagovanja i loših delanja.

Da li ste upravo zbog toga zakoračili na scenu kojoj mislim ne pripradate, a to je politička scena?

Ima li Vas još uvijek tamo?Ne idem više tamo. Tačno je, bio sam član Predsedništva SSRN Srbije, ali sam zamolio da više ne idem, jer ja to ne znam i ne razumem. Ušao sam u to, moram Vam reći, sa skepsom. Prvo, ja sam glumac i nikada se politikom nisam bavio, pa sam pristao da budem tamo, ne da služim, već da pomognem i da koristim. Ipak zaključio sam da sam čovek van toga. Jer baviti se politikom znači, imati veliku snagu da se izboriš na način da su sva sredstva dobra, ako su efikasna. Osim toga, kako bih se ja bavio politikom kada sam odigrao Oderera u *Prljavim rukama* ili Doktora u Krležinom *Na rubu pameti*, i sve ono što mu se dogodilo zbog jedne rečenice. Ja sam sve to odigrao što može da nam se dogodi. A sekretari koji su meni pisali govore bili su mnogo mudri: od Sofokla, Šekspira, do Sartra, Krleže, Beketa i Andrića.

Može li umjetnik da se preda dnevnoj politici?

Bilo bi to veoma ružno. Umetnik nije pragmatičar, on to ne bi smeo da bude, ne bi smeo da radi iz koristoljublja. Uvek sam se pitao, šta će to umetniku da se opredeljuje, jer umetnik ne gaji samo jednu istinu. Istine su svačije, a forma je naša. Nešto bi moralo da bude univerzalno. Čovek mora da bira i dobro je ako ima priliku da bira. Ja biram tamo gde mi je više radosti, gde imam mogućnosti da kažem i da pomognem koliko mogu, svakako u svom delokrugu.Imali ste nedavno problema zbog izjave o tome koliko ste vi Srbin?Bilo je neprilika. To je čudno. Nije mi jasno zašto bih neprestano dokazivao koliki sam Srbin. Zar to već nisam dokazao? Bilo je to na jugoslovenskom festivalu. Mene je gledala cela Jugoslavija, a reč je o tradicionalnoj nagradi. Dobivshi je, rekao sam da se ponosim što su me proglasili jugoslovenskim glumcem, znajući vrlo dobro da sam bio i ostao Srbin, rođenjem, osećanjem, pripadnošću, ali ne i zanimanjem. Bože, što su mi tada radili. Kao da sam nešto rekao protiv Srbije. Ja sam Srbin, ali ne tražim ništa od Srbije. Ja se njoj podajem. Moje je zanimanje glumac a ne Jugosloven. To mi nije zanimanje. Nekim misle, da kada se ujutro probudimo, prvo moramo da mislimo da smo Srbi. To ne može biti normalno. Mi smo pre svega ljudi. Čovek se ne budi kao Srbin, čovek se budi kao čovek i tako treba da bude.