Momo Kapor u razgovoru sa Rankom Pavićevićem: Nije vrijeme za ozbiljne ljude

Piše Ranko Pavićević, novinar, pisac i publicista.

Šta reći o čovjeku o kome je toliko rečeno, a ne ponoviti se? Momo Kapor je tip pisca kakvog bi svaki narod trebalo da ima. Napisao je dvadesetak knjiga: romana, kratkih priča, putopisa i drama, a njegove knjige nalaze se godinama u vrhu rang lista jugoslovenskih bestselera. Po profesiji je akademski slikar. Bio je ovo još jedan u nizu naših razgovora.

Sa bibliotekom svojih knjiga, demantovali ste tezu, da pisanje za novine ubija književnost, tj. književni talenat, jer je očito da dobro radite i jedno i drugo.

Isto toliko knjiga, možda i više, naravno čitanijih, napisao je Gabrijel Garsija Markes koji je počeo kao novinar dopisnik Presa Latine iz Pariza, a onda se muvao po svetu i prešao na literaturu. Negde, pre godinu dana, u jednom velikom intervjuu, objavio je da se više uopšte neće baviti pisanjem knjiga, već da se ponovo vraća novinarstvu. Novinarstvo je sjajna stvar ako se otkačite na vreme od njega, govorio je Hemingvej, što nije dovoljno tačno. Mislim da je to divna profesija, jer vam pruža mogućnost za jedan vanserijski život. Kad kažem vanserijski, ne mislim na razne pogodnosti i udobnosti, nego na tip života. To znači da možete da budete bilo gde gde je zanimljivo, a da vam to neko plati i da posle o tome pišete. Mnogi ljudi bi želeli, recimo, da izbliza vide ratište, ali je to apsolutno nemoguće. Jer, ne postoji ratni safari, pa da se uplati i ide tamo. Kad ste novinar, vi to samo poželite i oni vam organizuju. Znači, to je jedan određeni tip života u kome čovek vidi mnogo više stvari nego što vidi jedan klasičan pisac kabinetskog tipa koji sedi u svojoj biblioteci i istražuje. On nema taj neposredni kontakt sa životom, koji je za mnoge pisce dragocen. Naravno, to ne znači da bi Marsel Prust trebao da se lomata po hercegovačkom ratištu, niti da Ernest Hemingvej miriše kolačiće i traga za izgubljenim vremenom u sobi koja je obložena plutom da ne bi dopro ni jedan zvuk spoljašnjeg sveta. To su samo različiti postupci i različite familije ljudi, kojima odgovara više ovo ili ono. Nevolja je kad stvari počnu da se brkaju.

Živimo, ako tako možemo reći, jedno čudno vrijeme, u još čudnijoj zemlji. Da li nove činjenice i istine koje isplivavaju na vidjelo, život pisca i novinara olakšavaju i uljepšavaju, ili ga čine još težim?

Mislim da je to piscu jedno ogromno bogatstvo, jedno ogromno olakšanje, i mislim da pisci jedino ovde mogu nešto da ušićare, u ovom vremenu. Ovo nije vreme za ozbiljne ljude. Oni mogu da izgube sve, imetak, pa čak i život. Ovo nije vreme za ekonomiste koji bi mogli da planiraju neku budućnost i blagostanje, niti za pravnike, jer država nije pravna. Nema većeg poklona za pisca, nego što je jedno ovakvo vreme. On ne mora da se trudi, niti da izmišlja, jer svako jutro pravi mu takve obrte koji se uveče pretvaraju u prave kataklizme. Greše oni koji ovako vrelo vreme pokušavaju da oblikuju u neku trajnu formu na primer, u roman. Već se pojavljuju neki romani, a nije se završio rat. O ovome će moći da piše tek generacija za dvadeset godina, koja će sve ovo moći da gleda mirnije i da odabira činjenice.

Otkuda toliko ekstremnog nacionalizma na prostorima bivše, a i sadašnje Jugoslavije?

Kod nas se dešava jedna čudna stvar. Ja kada nekad govorim u šali kako je sve ovo počelo, kažem da je uzrok u nedostatku dobrog kućnog vaspitanja. Tako se i ekstremni nacionalizam rodio kao nedostatak osećanja mere. Na primer, u ovoj zemlji, sada je čuvena podela na izdajnike i patriote. Oni koji su postali patrioti, nose taj svoj patriotizam javno po trgovima i mitinzima, ne sanjajući da je taj patriotizam isto što i lijepo ponašanje za stolom, da se to dobija u svakoj građanskoj, a pogotovo seljačkoj kući i da se o tome vodi računa. Da to nije nikakva izuzetna privilegija, napor, hrabrost ili podvig, već normalno osećanje čoveka da deli sudbinu naroda iz kojeg je ponikao, ako je intelektualac, da mora da vrati svoje školovanje svojim precima, seljacima koji su ga školovali i ostali nepismeni odvajajući od usta, kako bi mu slali novac i hranu. Obično se u ekstremnim nacionalizmima i nacionalistima kriju ljudi koji su negde oštećeni u svom razvoju, uglavnom koji su pripadali nekim totalitarnim partijama. Oni žele da odnegovanom amnezijom i sami zaborave šta su bili i šta su zastupali. Onda se pretvaraju u neke čuvare patriotizma i nacionalističke svesti i za njih niko nije dobar, ni Srbin, ni Crnogorac. Oni su komisija koja će odobravati u kojoj ste vi meri pravi patriota.

Mislite li da je pitanje nacionalne netrpeljivosti više stvar visoke politike nego običnog svijeta?

Ja mislim da nacionalna netrpeljivost uopšte nije stvar visoke politike. Imam jednu apsurdnu tezu koja obara sentencu da su narodi dobri, a da su ih vođe zavadile. Ja mislim da su vođe dobre, a da su ih narodi zavadili, jer vođe se ne kolju, nego narodi. Vođe normalno večeraju zajedno u Ženevi, Hagu, Briselu i učtivo razgovaraju jedan sa drugim. Nisam nikada video da su se potukli u toku večere. Čak se rukuju, potpisuju, imaju svoj ritual. Ta nacionalna netrpeljivost je nešto što je postojalo mnogo godina unazad, čak mnogo vekova i što je od oslobođenja, tj. od 1945. godine, pritisnuto jednom totalnom, totalitarnom represijom. Tako, da niko nije smeo da kaže ni ko je ni šta je, jer bi izgubio glavu, otišao u zatvor ili proćerdao karijeru. Kada je ta dugogodišnja laž zataškivanja, zamagljivanja, jednog dana eksplodirala, videlo se da su te netrpeljivosti nataložene. Stari računi nakupljeni kroz vekove su došli da se plaćaju, a da smo ih plaćali normalno i da smo normalno razvijali odnose, do ovoga ne bi ni došlo. Kroz ovo se moralo proći, da bi se raščistili računi, kao što u jednom burnom razvodu braka dolazi do skandala, tuča, podela imovine, ali kada se sve to jednoga dana smiri, ne znači da bračni partneri neće sarađivati ponovo. Ti narodi i sada na neki način sarađuju. Recimo, Srbi koji imaju Marlboro prebacuju ga na tursku stranu da bi ga menjali za viski jer je tamo jeftiniji.

Kako vidite rasplet situacije u bivšoj Bosni i Hercegovini i šta će biti sa sudbinom srpskog naroda u Republici Srpskoj?

Ja se nikada nisam plašio za sudbinu naroda uopšte, a ne samo za sudbinu naroda u Republici Srpskoj koji mi je izuzetno blizak, jer sam tamo rođen. Jednostavno posmatrano, mi sada živimo u jednom istorijskom vremenu koje je, nažalost, vrlo neprijatno za život. Bolje je živeti u vremenima koja nisu zanimljiva, ni istorijska, a to pravljenje novih država, naroda, vojski, to je jedna prirodna pojava. To nisam izmislio ja, niti moji savremenici, ti ratovi postoje od postanka sveta. Ta bujica ipak hita da se ulije u neke mirnije vode. Naravno, ta bujica nosi gomilu otpadaka na površini: profitere, ubistva, razne politikante, karijere koje će potonuti. Ali, ne sme se gledati ta površina i taj mulj koji ona nosi, a ne primetiti bujicu koja je izazvana nekim prastarim, arhetipskim pravdama i ponašanjima.

Ovo je zaista jedan strašan trenutak za ljude u Republici Srpskoj i za srpstvo uopšte, koje je na samoj ivici da se podeli i da se oslabi tom podelom, što žele oni koji su to izazvali i što im je cilj. Jer, ne bi nam ostavljali tako duge rokove od četrdeset pet dana da se izjasnimo, da ili ne, što im uopšte nije važno. Oni jednostavno ne mogu da podnesu stvaranje jedne moćne, snažne pravoslavne države. Kad kažem pravoslavne, ne mislim da će u njoj živeti samo pravoslavci, što bi bilo dosadno, niti da će u njoj svi Srbi biti vernici. Ali, uslovno rečeno, jedne države u kojoj će živeti Srbi svih profila, od onih u Krajini koji imaju malo etničke veze sa onima u Vojvodini, do onih iz Crne Gore koji opet malo imaju veze sa onima koji žive u južnoj Srbiji... Ali, ljudi, pripadnici jednog naroda, jer, jedna takva država bi mogla da kaže – ne skladištenju nuklearnog otpada, eksploataciji, itd. Znači, oni to moraju da spreče. Ali, ovo je jedan iracionalni narod koji njihov plan stalno kvari.

Kako komentarišete stav naše crkve o prekidu odnosa između Savezne republike Jugoslavije i Republike Srpske?

Ja sam vernik, ne mislim onaj koji je fanatičan i koji ide na svaku liturgiju i krsti se svakom prilikom. Ali, ja mislim da je uvek najbolji izbor i najbolje držati se u ovim kriznim i prelomnim trenucima, onoga što odluči Pravoslavna crkva. Jer, nas je Pravoslavna crkva, kada je država propadala, mnogo puta izvodila iz teškoća i odvodila nas čak u druge zemlje, kao što je to učinio patrijarh Arsenije Čarnojević i tu čovek nikada ne može da pogreši. Prema tome, kad god sam u nedoumici ja pogledam proglas Sinoda, jer znam da su to ipak najumniji ljudi, koji su svoj um, svoju pamet platili odricanjem i monaškim životom. Ako ne verujem njima, onda zaista ne bih mogao da verujem nikome. Ne tražim najumnije ljude po kafićima, ministarstvima, bibliotekama i akademijama.

U ovom trenutku, Pravoslavna crkva je za to da narod u Republici Srpskoj to ne potpiše, jer bi time sebi potpisao smrtnu kaznu. Navodno bi jedanaest miliona ljudi u Saveznoj Republici Jugoslaviji živelo udobno, bez sankcija. Ne znam kakva bi to udobnost bila kada bi znali da je plaćena životima miliona ljudi koji nisu hteli da potpišu, jer neće da im deca idu u mejtefe i da uče arapski, da im šef bude musliman, da im neveste odlaze na prvu bračnu noć (a to je bila ideja bilećkih muslimana) kod porodica bivših begova.

Kako Vi komentarišete blokadu na Drini?

Taj čin je izazvan ucenom zapadnog sveta i mi pogrešno pokušavamo da se tom svetu dodvorimo. Jer, kad završe sa tim, onda će nam postaviti uslov da postavimo koridor i blokadu prema Kosovu, prema Sandžaku ili Vojvodini, ili prema sebi, i tu kraja nema. Sada se treba odupreti i pokazati zube. Znači, to je bio iznuđen potez koji je ljudima koji su ga uveli sigurno bio bolniji nego nama koji u tome nismo na sreću učestvovali.

To je jedna potpuno neprirodna granica i blokada, i ja kao hroničar blokade koja je zadesila moju zemlju, Jugoslaviju, sklon sam da mislim da narod koji je uveo nekom drugom delu svog naroda blokadu, nema pravo da se žali na blokadu koja mu je uvedena spolja. Znači, gotovo je zaslužio, jer je prekršio etičku normu. Naravno, niko nije za rat, samo ludaci, ali postoje neke stvari preko kojih se ne može preći. Zato mislim da će ta blokada biti neodrživa i neka Bog pomogne onima koji su je uveli. Imaće vrlo nemirne snove i ne znam kako će je objasniti jednog dana svojoj deci. Žao mi je ako ovom izjavom kvarim opštehorsko mišljenje podrške, ali kad se gleda ko je dao tu podršku i kad se to sociološki analizira vidi se da su to sve ljudi koji, ako se suprotstave i kažu svoje mišljenje, mogu da izgube vrlo unosne poslove. To su neki direktori, predsjednici privrednih komora, diplomate, ili obiman narod koji nema informacije ili je pogrešno brifingovan.

Vi se ne ustručavate govoriti o politici, ali se ne uključujete u politički život.

Posao kojim se ja bavim je zaista mnogo veća privilegija, od one koja bi mogla da mi pruži i najviša politika i najveći uspjeh u toj politici. Jer, čovek koji i najdalje dođe u politici, ima svog šefa. Znači, pristaje da se uključi u jednu hijerarhiju, on mora da pozdravi nekoga, da prvi ustane od stola kad neko uđe, da ga pusti prvi da govori... To sve u mom zanatu ne postoji. Mogu da se javim nekom ko mi je simpatičan, ili ne. Ja jednostavno ne podnosim toliko šefova. Moj šef je isključivo Anton Pavlovič Čehov, a on je nažalost umro i ne postavlja mi nikakve zahteve, sem onih umetničkih: da ne slažem, da kažem ono što mislim i da napišem to što bolje.

Šta je osnovna dužnost intelektualca, pogotovo pisca, u ovim smutnim vremenima?

Budući da svi umetnici, intelektualci, školovani ljudi u ovoj zemlji, za očeve imaju seljake koji su ih školovali, ili pak dede, jedini njihov zadatak je da sada vrate sva ona ulaganja u njih, tih nepismenih, sirotih, eksploatisanih, mučenih ljudi, koji su odvajali od usta da bi se stvorio jedan pisac, umetnik, profesor... Sada, kada je njima potrebna pomoć, u doslovnom smislu, od one materijalne, najbanalnije, ali koja je veoma važna, do toga da svojim znanjem i obrazovanjem ne dozvole nekim međunarodnim hohštaplerima i lopovima da ih zavedu. Neka im napišu pismo makar na onom žutom odsečku od uplatnice koje su dobijali kada su bili studenti, koje su im slali, prodajući krave, rintajući zemlju, odreske priznanica svojih sestara koje su im slale novac i koje se zbog toga nikad nisu udavale, jer se odvajalo za sina koji će biti slavan i školovan čovek. To strašno obavezuje i to je jedina obaveza svih školovanih ljudi u ovoj zemlji. Ako ne vrate taj dug, zaista će ostariti kao pogrešni ljudi.

Imali ste, gospodine Kapor, intenzivan i zanimljiv život. Negdje sam pročitao Vašu izjavu: „Moja privilegija je da dajem i zbog toga sam srećan.“ Da li je i dalje tako?

Ja nikada nisam bio srećan čovek. Ima toliko stvari koje me sprečavaju da budem srećan. Kao i u svačijem životu, ponekad je dobro, ponekad lošije, ali ne može biti srećan onaj čovek koji se bavi sudbinama drugih ljudi, kao što ja to činim, jer, one ga truju, one ulaze u njega, one su mu jedna velika tegoba, a i sam čovek ima dovoljno nevolja i neprilika, da baš bude srećan. Dogodi se da čovek ima srećan dan, ili neki srećan period, ali to su uvek neki periodi koje ja ne volim i kojih se bojim, zato što ja dobro funkcinišem kad nisam srećan, kad sam u opasnosti, kad sam na dnu, onda je to prava stvar.

Što se tiče davanja, to nije nikakva privilegija dobrih ljudi. Jednostavno, postoji pravilo da daješ da bi dobijao. Ako ne daješ, ništa nećeš ni dobiti. Kroz mene prolaze razne stvari – novac, gradovi, uspesi, neuspesi, žene, pića i normalno da to sa svima delim. Ne verujem u posedovanje, zato što sam rođenu kući koja se srušila na mene, pa ne verujem u trajnost kuća. Do sada sam izgubio nekoliko kuća i stanova, gomile slika koje sam naslikao. Ne verujem u mogućnost posedovanja i sakupljanja, ali strašno verujem u mogućnost intenzivnog života koji neće biti zadovoljstvo, nego u kome ćete da živite na pravi ljudski način, jednostavno život koji vam je podaren, da upoznate mnogo ljudi, mnogo sudbina, mnogo mesta. Na kraju krajeva, da bi od svega toga saznali šta je kvalitet i suština življenja. Savlađivanje straha od neizvesnosti, kukavičluka i pokušaj da se onima koji dolaze omogući, ne udoban život, nego da ne prođu iste greške kroz koje smo mi prošli, ako je to uopšte moguće. Znači, da naš život bude posvećen mladima koji na žalost nisu u ovoj blokadi imali prilike da vide svet.

Gospodine Kapor, bilo je zadovoljstvo razgovarati sa Vama i hvala Vam zbog toga.

Meni je takođe bilo zadovoljstvo, ne zbog toga da se pravim pametan, nego što, govoreći o ovome, pokušavam i sam sebi da razjasnim stvari koje su mi nejasne, pa onda u jednom ovakvom razgovoru i sam dođem do tih saznanja, tako da je ovo bio za mene lep i koristan dan.

U Beogradu, oktobra 1994. godine