Olja Ivanjicki u razgovoru sa Rankom Pavićevićem: Jednoumlje zamijenjeno bezumljem

Piše Ranko Pavićević, novinar, pisac i publicista.

Ovo čudno vrijeme u kome živimo nikoga ne ostavlja ravnodušnim, pa ni umjetnike. Nijesu tome odoljeli pisci, ni slikari, muzičari pa i mnogi drugi. U tom opštem haosu nastala je prava trka za umjetnicima, nažalost, ne zbog umjetnosti, već zbog politike. Čudnog li apsurda.

Olja Ivanjicki je slikarka koju znaju i oni kojima umjetnost nije toliko bliska.

Ono što sa toliko umijeća prenosite na platno u kojoj je mjeri slika Vas samih kao stvaraoca?

To je uvek stvarnost jednog umetnika ali i celog društva, jer između tih trenutaka nema razlika. Na nekoj velikoj međunarodnoj izložbi, gde izlaže veliki broj umetnika, upravo se dobija slika sveta. Svi se oni bave sobom, ali se jasno vidi gde je ko, odakle dolazi, kako živi. Na takvoj izložbi vidi se ko je odakle, koliko je talentovan i koje bolesti nosi u sebi. Sve se to vidi na slikama.

Upravo to očitava se na Vašim slikama. Motivi sa astronomskim visinama, strašni zemaljski prizori nameću pitanja. Otkuda toliko energije u Vašem izražavanju?

Hteli mi to priznati ili ne, mi koji pravimo slike u isto vreme smo i neko ko je u njih udahnuo jedan deo energije, deo života i sada to putuje i dolazi do drugih ljudi. To znači da svoju energiju utisnem u jednom trenutku i tako nastaje delo.

Kosmonauti su čest motiv na Vašim slikama. Čemu bi kosmos trebalo da pouči slikare?

Kosmos treba da nas pouči sve skupa. Na tu temu sam dosta govorila i sve je bilo uzaludno. To je i dalje otvoreno pitanje da li će neko doći i da li ćemo mi otići. Ako niko ne dođe mi smo ti koji bi trebalo da odu i to što pre jer je reprodukcija ljudskih tela na zemlji vrlo brza i velika. Živeti tamo – biće velika manifestacija života koji se ovde rabi.

Gdje je slikarstvo kod nas?

Slikarstvo je u našim sobama i našim dušama. Naravno, više u dušama. Slikarstvo ima svoje mesto na beskrajnoj traci vremena. Ono može biti i ovako i onako. U jednom datom trenutku i u svim vremenima. Njemu mnogo toga ne treba i ništa ne smeta. Mislim da je to srećna strana naše umetnosti, mada je ono sada, u ovom trenutku skoro nevažno. To znam i osećam. Dođu mi često prijatelji i kažu mi gledajući slike: „Jesi li slušala malopre vesti?“ znači, ono je u ovom trenutku skoro nevažno. Međutim, slikarstvo ipak treba da rezerviše za sebe i u ime večnosti, beskonačnosti i u ime nečeg dobrog, nešto definitivno i vanvremensko.

Kako je moguće biti kreativan u vremenu patnje i destrukcije?

Ima sačuvanih delova planete gde destrukcija makar prividno ne postoji. Mi smo doduše pesimisti jer živimo u neskladu i zato je u nekim trenucima nemoguće raditi. S druge strane, opet pomislim, možda je i pre dvadeset godina bilo teškoća na koje smo zaboravili pa, ukoliko iz tog vremena ne bi postojao nikakav podatak, ni pismeni, ni crtani, bilo bi to kao neko gluvo doba.

Da li bi se do mudrosti lakše i brže došlo ako bi nas vodili umjetnici, ili smatrate da oni treba da ostanu u svome svijetu koji ipak nije ovozemaljski?

Umetnost nikada nije u igri u politici. U igri su samo ljudi, smrtni kao i svi drugi, samo njihova dela nastavljaju da žive, a ona su van politike. Ima vremena kada se svi bave politikom, jer je to trenutno važno. Možda će im to za dvadeset godina izgledati kao male boginje, ali moraju se odbolovati. Zanimljivo je, a i stiču utisak da su nešto važniji od onih koji se bave samo umetnošću. To je, izgleda, jedna vrsta uzbuđenja za koju skoro da i nema zamene, čak ni u privatnom životu.

Koja je trenutno jača inspiracija u Vama – slikarska ili ljudska? Šta Vas više provocira?

Ne znam da li bih bila skromna, ali reći ću da sam ja kompletan čovek.

Promjene u društvu doživljavamo na različite načine. Koliko ste ih Vi kao umjetnik osjetili?

Dugo smo živeli u sistemu u kojem se znalo šta se može, a dokle hoćeš da možeš. Neke hrabrosti su izgledale kao ludost. Svako je birajući način unapred mogao da računa na posledice. Sa promenama koje su nastale, sve se pomera ali samo do određene granice. Sve posle toga će podlegati represiji. No, i to se menja. U svakom slučaju, ti nesporazumi se oslikavaju. Šta bi, na primer, sada trebalo slikati? Haos. Ja sam se izvukla tako što sam prešla sadašnjost i prešla u budućnost. Tu mi je najbolje, jer mogu da budem vizionar do mile volje i da to nikome ne smeta.

Kako bi ste Vi kao umjetnik ocijenili sadašnju situaciju u Jugoslaviji?

Vidim je onako kako je uglavnom vide svi normalni ljudi. Kao nešto što se ne može razumeti. Neko je dobro rekao da je Nijedna činjenica, pa ni život sam po sebi, nije sasvim prijatan. Najprijatnije bi bilo pobeći od stvarnosti, možda gledati neki ljubavni film iz 1938. Pobeći po svaku cenu od realnosti pune mučenja. Mislim da je u Jugoslaviji nevolja u tome što bi svaki grad hteo da ima svog ministra inostranih poslova koji bi po svetu, na svoj način širio, istinu o nama.

Budućnost Jugoslavije je prilično nejasna. Jedni su za njen opstanak, drugi hoće da se otcijepe. Nazirete li izlaz iz tunela?

Meni se čini da je Jugoslavija jedan lep kolač, bogata torta, a to što je Evropa želi celu, ne znači da je ne bi prihvatila i u komadima. Svi toliko pričaju da im je do jedinstva Jugoslavije a toliko je jasno da je to jedino što ne žele. A mi dokazujemo još jednom da nismo mudar narod jer ne znamo da je ono što je na gomili, veće od bilo kog njegovog dela. Jer, podeliti nešto znači imati manje, nikako više.

Znači, Vi ste za jedinstvenu Jugoslaviju?

Naravno. Ja mislim da drugog izbora nema. Sve drugo je iracionalna glupost. Pa to je sve tako malo u odnosu na ovaj veliki svet. Samo velike mase imaju i daju utisak nečega. Male zemlje su u svemu male i najlakše se žrtvuju.

Protekla godina bila je godina promjena, svuda u svijetu. Kako riješiti tolike probleme?

Nikako. Mnogo je problema, a svet je jednostavno pobesneo. Svi su živeli prilično dobro, sa tako malo rada, sa tako nespretnom organizacijom i ružnim proizvodima. Kako rešiti probleme, kada nemate stručne ljude, ili nisu na pravom mestu ili su nezaposleni. A sve se radi navodno u ime naroda. A mnogo je naroda na zemlji. Već pet milijardi.

Znate li šta je prauzrok svega što doživljavamo i ono što nas još čeka?

Nijedna činjenica, pa ni život sam po sebi, nije sasvim prijatan. Najprijatnije bi bilo pobeći od stvarnosti, možda gledati neki ljubavni film iz 1938. Pobeći po svaku cenu od realnosti pune mučenja. Mislim da je u Jugoslaviji nevolja u tome što bi svaki grad hteo da ima svog ministra inostranih poslova koji bi po svetu, na svoj način širio, istinu o nama.

Dobro je u svemu tome što se Vi možete vratiti svom svijetu – Vašem slikarstvu. Zna li se Vaš sljedeći potez kičicom?

Pokušavam sebe da dovedem u stanje da se opustim toliko da me samo taj pokret ruke iznenadi. Moj „kompjuter“ se toliko napunio da sad u glavi rađa novu generaciju kompjutera, koji će imati odgovore na ta pitanja. Bez obzira na to da li ga nešto pitam ili da ti odgovori budu spremni. Znači, treba da budem opuštena do te mere da odgovori dođu sami po sebi. Sad ne mogu da kažem, uradiću to i to, jer se upravo spremam da dobijem taj odgovor, a on dođe sam po sebi. Da kažem, nisam ni mislila da se on desio. Svakako, moja misao u smislu te intervencije, ako odgovara, bio bi jedan mali deo od onoga što mi se nudi kao ceo odgovor. Ja moram da obezbedim da mi se taj potez desi, a za to je potrebno da obavim čitav niz priprema. Nešto će se ipak uskoro desiti. Šta će to biti, videćemo.

U Beogradu, aprila 1991. godine