Paul McCartney- The Boys of Dungeon Lane

Od pamtiveka čovek se uvek plašio smrti, da ne bude zaboravljen i da ostari. Svi bismo voleli da dočekamo stotu, a da fizički izgledamo kao u četrdesetim, a misaono sposobni kao u pedesetim godinama svoga življenja. Priroda je obdarena raznoraznim čudesima, ali protiv fizičkih zakona je svaka borba uzaludna, eliksir mladosti nije pronađen, i ne treba da bude – lepota života je baš u njegovoj prolaznosti i neponovljivosti.

Piše: Goran Marković

POL MAKARTNI – THE BOYS OF DUNGEON LANE: Gospodski omaž prolaznosti i vanvremenskom kvalitetu rock 'n' roll-a

Koliko starost može biti lepa, ali i funkcionalna, na jedan intrigantni način objašnjava i Pol Makartni svojim dvadesetim studijskim albumom The Boys of Dungeon Lane (Momci iz tamnice). Čovek koji nije samo živeo u rokenrolu, nego koji je direktno uticao na nastajanje istog, ovoga puta nam na jedan dostojanstveni način, a zašto ne reći i gospodski, otkriva svoju životnu harizmu kroz jedan nepretenciozni album, opisujući samu skladnost prirode čovekovog postojanja sa njegovim godinama u kojima stvara, bez obzira na umetnost iz koje proističe njegovo delo.

Makartni nije želeo da se podmladi i da podilazi publici, a svakako je bar on to mogao učiniti na više načina, nego je izdao jedan album umerenog tempa koji, gledano u celini, nije razvučen. Prilagodio je visinu svoga glasa svojim godinama, od kojih nijednog trenutka nije bežao, verno prateći vremensku skalu počev od šezdesetih godina prošlog veka, preko solo karijere, pa sve do današnjih dana.

Čovek koji 18. juna puni 84 godine, svedok mnogih uspona i padova u rok muzici, kao da je u suton svog postojanja još jednom pokazao zašto su Bitlsi bili to što jesu, zašto su Lenon i on bili ta pokretačka mašinerija istorije jednog vremena i zašto njihova muzika traje i preko šezdeset godina. Odgovor je jednostavan: prisutnost kvaliteta, rada i nadarenosti, ali i životne umerenosti koja ga je održala sve ove godine. Pevajući o ljubavi na ovom albumu, on oslikava svu lepotu jedne njene strane, a to je čežnja da se voli i bude voljen.

Ta pritajena strast u njegovim stihovima nisu ništa do okrajci jedne odanosti i skladnosti sa ženom sa kojom je proveo gotovo trideset godina i koju nikada nije prežalio – Lindin otisak u pojedinim numerama proleti kao duh. Ne mogu se oteti utisku da The Boys of Dungeon Lane predstavlja jedan omaž ne samo Bitlsima i Wingsima, ne samo svetu rok muzike, nego svima onima koji su svoj vek časno odživeli i, koliko god su mogli, doprineli da svet bar na trenutak izgleda lepše nego što jeste.

Album ima ukupno 14 numera u trajanju dobrih 47 minuta, a sve su povezane nekom tihom vezom koja, ako se sluša ceo album, odaje nežnu kompaktnost i usklađenost sve do poslednje pesme. Sa svojim saputnikom iz mladalačkih dana, Ringom Starom, uradio je numeru Home to Us (Dom kod nas), koja govori o nekadašnjem domu, odnosno odrastanju u srećnijim vremenima; ruže su se pretvorile u prah, ali i to je bio njihov dom – jednostavan, ali njihov, bez obzira na sivilo neba, a umereni tempo savršeno odražava svu lepotu ljudske jednostavnosti.

Album otvara As You Lie There (Dok ležiš tamo), romantičarsko-sentimentalna oda prolaznosti, gde se autor prepušta maštanju i uvek neizbežnom pitanju misli li njegova ljubav na njega i ima li večnosti u njihovom odnosu – to je lagana numera koja svojom gracioznošću osvaja na prvo slušanje, dok je osećaj neizvesnosti prisutan na jedan sofisticiran, neupadljiv, ali postojan način, izdižući ljubav kao motiv i pokretač svih snova. Sledi numera Lost Horizon (Izgubljeni horizont), pitka muzika koja blago naginje čvršćem roku dok se dan svlači duž izgubljenog horizonta, a zvižduk voza, zvono sata i kočenje autobusa čine da svaki trenutak života bude važan; u pitanju je izuzetna numera koja možda dolazi iz drugog plana, ali ima veoma jak tekst uz muziku koja lako vezuje slušaoca.

Sledeća je Days We Left Behind (Dani koje smo ostavili iza sebe), koja kroz zadimljene brodove i jeftine gitare poručuje da ništa nije napravljeno da večno traje, jer sećanje na liverpulske dane sredinom prošlog stoleća niko ne može izbrisati iz pamćenja tvorca "Buba" – ovaj nežan song u samo nešto malo duže od tri minuta odiše blaženošću i teškom setom, gde su samo gitara i klavir dovoljni da uz Makartnijev glas iznesu detinjstvo na dlan. Nakon toga ide Ripples In a Pond (Talasi na jezeru), koja bacanjem kamenčića i pravljenjem krugova u vodi mladih ljubavnika ponovo vraća na bezbrižne dane u mladosti, nošena srednjim ritmom i lepršavim vokalima.

Mountain Top (Vrh planine) je blago mistična numera umerenog ritma koja poručuje da je sva lepota sveta sa planinskog vrha bolje vidljiva, a koja na samom kraju prelazi u jedan brži mod, kao kada slapovi vode krenu u svoj juriš niz planinski eho.

Sledeća numera, Down South (Dole na jugu), urađena je u kantri stilu i pripoveda o stoperima kao nekadašnjem jedinom načinu da mladi ljudi vide svet sa vrlo malo ili nimalo novca, dok samo akustična gitara i vokal u dva i po minuta vraćaju uzdahe na prašnjave drumove i duga čekanja da naiđe neko ko je voljan da poveze putnike samo radi društva. We Two (Nas dvoje) je pričica o prijateljstvu i nerazdvojnosti, ma kakve vremensko-prostorne granice bile između njih, ispričana nerazmetljivo, nadahnuto, bez velikih reči, ali sa puno topline koju je lako razumeti.

Zatim sledi Come Inside (Uđi unutra), umereno brza numera sa raspevanim vokalom i ritmom koji ga prati do refrena gde se um i srce otvaraju i ujedinjuju u sopstvenoj sinhronizaciji, dodatno začinjena zanimljivim klavirskim rok prelazom u trećem delu. Never Know (Nikad se ne zna) je klasična, svirački interesantno obojena ljubavna pesma koja prati sve ono što donosi jedan turbulentni odnos, nakon koje se nadovezuje već pomenuta Home To Us sa Ringom Starom.

Sledeći song je Life Can Be Hard (Život može biti težak), lagana storija o ljubavi i istrajnosti i kada naiđu teški trenuci, jer ljubav je ta koja posipa snagu po licu ljubavnika i daje mu moć da se bori sa životom i za njega – jer ako ima ljubavi, samo je jedan put: sastaviti dva života u jedan zajednički. Kroz First Star In the Night (Prva zvezda u noći), Makartni nam samo uz akustičnu gitaru dočarava koliko je svet mali kada se prva zvezda na nebu pojavi, a numera je urađena u stilu u kojem je nekada svirao sa Wingsima. Salesman Saint (Prodavac svetinja) je pretposlednja numera na albumu koja nas vraća u poratne dane u Britaniji, noseći temu nade i vere u budućnost ma kako teško bilo, poručujući da se uz smeh, pesmu i vrući čaj sve može prebroditi, dok je uz par džez elemenata uglavnom akustična gitara nosilac i vodilja kroz glas.

I zaista, konac delo krasi – Momma Gets By (Mama se snalazi) zatvara album, a veličina ove prenežne numere, tiho otpevane uz klavir i orkestar, leži u tome što je Makartni kroz nju dao veličanstvenu snagu svih majki na svetu kao onih koje drže sve na okupu i upijaju sve probleme i nedaće, pa je ovo više nego efektan način okončanja samog albuma. Album The Boys of Dungeon Lane je tako koncepcijski urađen da sećanja vibriraju u više od pola veka unazad, pokazujući da pragmatičnost i sterilnost veštačke inteligencije nikada ne mogu zameniti onaj trenutak ishitrenosti ljubavi ili bola u samom čoveku, te da se ta praznina u ljudskom biću bez uspomena teško može okvalifikovati kao život, već samo ako usputna prolaznost na stanici koja ne vodi nigde.

Zvučna ravnoteža na albumu je urađena gotovo do perfekcionizma, balans vokala i instrumentala je čvrsta veza sa interpretatorskim sposobnostima, a precizni, ne previsoki i produženi vokali izuzetno šarmantno dočaravaju prolaznost jedne epohe – od ranog detinjstva, mladalačke zaljubljenosti i srednjih godina, pa sve do onih dana koji upriličavaju starost. Da, možda album ne donosi ništa osobito novo na polju same muzičke produkcije, ali je lako uočljiva duboka strukturalna veza standardnih rok elemenata sa savremenim inovacijama koje odišu lirikom samih tekstova, obojenih neizbežno prisutnom nostalgijom autora.

Sve u svemu, ovo je jedan zreo album, tekstualno prožet opuštenom melanholijom, muzički urađen sa klasičnim potpisom Makartnija, izdat u vreme u kojem i da je pola veka mlađi, autor teško da bi ga drugačije skrojio. Iz samo jednog razloga: Pol Makartni je Pol Makartni. Odvojite pedesetak minuta vremena i odslušajte album, nećete se pokajati.