Bog nije stvorio nego nacrtao svet

Piše Jelica Roćenović.

Foto: Ilustracija, IG:vision__art__gallery/Crtež Dragana Lubarde

BOG NIJE STVORIO NEGO NACRTAO SVET

( O umetnosti crteža Dragana Lubarde 1933-2017)

Na moj nagovor da po ugledu na Dalija ilustruje Bibliju, slikar Dragan Lubarda (rođen u selu Sijerci na Romaniji) posle otvaranja izložbe crteža u Galeriji Kolarčeve zadužbine naslovljenoj “Zbeg”, odgovori:

„Poneću Stari zavet na onaj svet. Previše sam star za takav poduhvat“.

Za nekadašnjeg ekscentričnog profesora Likovne akademije u Beogradu „crtež predstavlja izraz čistog smisla. Suštinu transcendentnog“.

U njegovom novobeogradskom stanu, kao da se davno zaustavilo vreme i kao da niko godinama ne ulazi: crteži razbacani po stolu, krevetu, policama, po crnom podu.

Kad Lubarda govori ima se utisak da se kao u stočnjačkim pričama ne obraća samo vama nego i nekom nevidljivom..

„Deca se rađaju da bi crtala“, kaže.

Ne delim sasvim Lubardinu misao o umetnosti, ali se pretvaram u sluh da bih mogla pratiti njegove metafore, simbole, fantazije i aluzije..

Ostalo je malo profesorske visine u njegovom tonu.

„Dečani su crtani akvarel“.

„Dve hiljade biblijskih slika“.

„Ljubav je nešto drugo, uzvišenost.

„Dečani su kao „dan“. Ime je nacrtana suština.

Postoji crtanje i pesma. To je biblijski deo“.

Želim da čujem šta će reći o Leonardovoj Svetoj Ani stavljajući fotokopiju čuvenog crteža na sto.

„Likovi izgledaju kao da se kupaju ispod vodopada. Ispred originala ne možete da se zadržiten dugo.U knjizi možete da ga studirate“.

Pokazujem zatim kopiju Mikelanđelove Persijske sibile. Sa kožom koja podseća na suvu bezvodnu zemlju, čita Bibliju, kažem, i pažljivo posmatram Lubardu.

„Uopšte ne čita“, iznenađuje me maestro.

„Drži palac na knjizi sa slovima. Vidite li ga u senci“?

Lubarda mi stavlja do znanja da Persijskoj sibili čitanje nije potrebno.

Ima veru.

Evo i lepe Delfske sibile na drugoj slici, kažem.

Nije li veliki majstor bio pristrasan kad joj je u rukama naslikao beli papir?

Branim sintezu lepote i znanja, „grčko čudo“. Umesto odgovora Lubarda se smeje.

Pitam ga zatim ko je od velikih umetnika uticao na njega?

„Dete je najveći crtač.Dete je suština crtanja. Kad uzme olovku, povuče crtu koja ga je rodila i pretvori je u liniju.

Sva filozofija je tu.

Zemlja se okreće i dete svojim prstom okreće zemlju“.

Navodim Lubardu da priča o svojim kafanskim drugovanjima sa poznatim beogradskim pesnicima i slikarima – Stevanom Raičkovićem, Vaskom Popom, Šejkom..

Kako nacrtati stih „Ako nisi ljubav, ne govori ko si“?

„Steva Raičković je bio pesnik koji je nešto značio u prostoru u kome se kretao.

Stanovao je kod „Mažestika“ a onda je otišao na Slaviju.

Nije je slučajno izabrao. Najsloženija je pesnička ličnost koja je postojala u ovom gradu.

Predstavljao je vezu sa starijim generacijama Beograda, a malo je takvih.

Kao pesnik Raičković je prolazio kroz slojeve vremena, Singidunuma“.

Kakav je bio čovek?

“Kako bih to mogao znati?!

Svaki je čovek nož. I ja i vi smo nož“.

Da li ga svaki umetnik nosi u duši?- zapitah prisećajući se jednog koji mi je nacrtao ružu-nož zaboden u Jevanđelje. A sve je više takvih.

„Zaljubljen je u tebe. Zna se šta je bodež“.

Osmenem se na slikarevu psihološku analizu i kažem da je njegova misao „Čovek je čoveku nož“ postala stvarnost našeg vremena.

„Svetlosti i suncu lice svetli“ rekoh očarana stihom i crtežom koji me podseti na umetnost antike.

„A znate li koje je najveće otkriće Ajnštajna i Tesle“- nastavi stari slikar i na svoj karakterističan način odgovara:

„To što su zagadili kap vode na travki. Izmislili su struju i atomsku bombu, a još uvek su najlepši vatra i sveća.

Znate li šta je Vaskrs?

Sublimacija sna“.

Kao da mu je crtački blok bio jedini prijatelj u usamljenosti kao ličnom izboru, za sve te ličnosti koje je sretao i sa kojima je „boemisao“ Lubarda veli – poznanici.

„Istina, sa Šejkom sam imao zajedničku izložbu u Pariskoj ulici.

Bio je duhovno bogat, ali zatvoren čovek. Imao je snažnu unutrašnju ličnost.

Povezivao je enterijer renesanse sa ovim vremenom.

Vermer mu je bio uzor, slikar jedinstvenog kontinuiteta života.

Niko ženu nije tako ispisao kao on“.

Zanimljivi su mi i slikarevi crteži i portreti inspirisani poezijom Petra Pajića, Radomira Andrića, Dragomira Brajkovića, Dragiše Kalezića“ koje sam videla na izložbi „Zbeg“, kažem, prisećajući se prijateljskih trenutaka dok sam radila sa njima.

„Na mojim crtežima se prepoznaju Petrovi stihovi:

„Sede Srbi u kafani/ što pijani što poklani”.

I nedovršeni crtež pesme Radomira Andrića “vetar i kiša gone crtačevu ruku“.

Poumiraše mnogi koje sam crtao: Vako Popa, Danilo Kiš, Aleksandar Sekulić, Brana Petrović.

I Brajković ode. Kažu da je Kišov portret dobar a crtao sam ga na osnovu fotografije.

Dobro kaže Adam Puslojić: „I Bog zna samoću“. Evo i Dragiše Kalezića, izgleda kao crna legija.

Naš svet nema mnogo razumevanja za čudake, kažem, umetnike sa darom i čvrstim ubeđenjima, često o njima raznosi neverovatne glasine. Tako sam i o vama čula sablažnjivu priču da ste sedamdesetih pred studentkinjama na Akademiji skidali pantalone?!

„To je laž! Nisam pred studentima nego pred profesorima u zbornici, kardeljolozima“!- ljutito uzviknu Lubarda.

I sablazan ima drugu stranu.

„Gledanje je najfiniji oblik razmišljanja“ lepo je primetio Dragan Jovanović Danilov o vašoj umetnosti crtanja, rekoh onda Lubardi, radoznala koga je to nacrtao uz njegovu pesmu „Klepsidra“?

„Vas u snu“.

Sad se ja smejem šali starog profesora.

Šta biste rekli na Pikasovu izjavu „Umetnost je velika laž“? Dragan Lubarda je prvi put tokom razgovora izgledao zatečen. Među nama nasta časak tišine nakon koje slikar reče tišom bojom glasa:

„Isto. Slikarstvo je poslastičarnica sa nekoliko velikih pojmova koji počinju slovom L“.

JELICA ROĆENOVIĆ