Miloš Šobajić u razgovoru sa Rankom Pavićevićem: Pariz nije inspiracija

Akademski slikar Miloš Šobajić već osamnaest godina živi i stvara u Parizu. Ovaj veliki majstor svoga zanata brzo se uzdigao u sami vrh svjetskog likovnog stvaralaštva, zajedno sa Dadom Đurićem, Ljubom Popovićem i Vladom Veličkovićem. Većinu izložbi imao je u inostranstvu, dok su u Jugoslaviji zapažena njegova predstavljanja u Galeriji kulturnog centra u Beogradu 1983. godine, Izložbenom salonu na Cetinju, Valjevskoj modernoj galeriji i Francuskom kulturnom centru u Beogradu.

Sreli smo se u Budvi gdje je početkom avgusta u Galeriji Santa Marija otvorio svoju 24. samostalnu izložbu slika pod nazivom Petnaest predloga za jednu sliku. Interesantan naziv – zar ne? Zato i počinjemo razgovor pitanjem – kako je nastao ovaj ciklus?

„Radi se, u stvari, o petnaest intervencija uljem na jednoj serigrafiji. Zapravo, tih petnaest serigrafija, pretvorio sam u petnaest različitih slika, ali je uvek vidljiv deo te originalne slike, rađene po slici 1789, po motivima iz francuske revolucije.“

Vi ste odmah nakon likovne akademije u Beogradu odlučili da odete u Pariz, kako ste to svojevremeno kazali, sa jednim koferom i deset slika.

„Pariz je bio centar. Beograd je bio mala sredina i smatrao sam da moram obavezno da odem, da pokažem moje slike u nekom većem centru, a Pariz je bio jedini u to doba podešan za takvu avanturu.“

Kada razmišljam o Parizu, o broju slikara koji tamo žive, čini mi se da se sa pravom postavlja pitanje: da li je Pariz za umjetnike podsticajni centar, mjera kulture, ili nešto drugo?

„Pariz je pre svega centar u kojem se akumulira mnogo galerija, sa puno para, sa puno posla. To je ogroman posao. Ne moj. Ja radim moj ateljejski posao od jedanaest ujutro do devet uveče. Međutim, cela ta infrastruktura koja se bavi tim slikama je ogroman biznis koji je koncentrisan u Parizu i zbog toga svi tamo trče. Pariz nije inspiracija. To je jedan težak ring. Za mene je Pariz težak grad koji vidim katkad, pošto retko izlazim, ali draže mi je da radim u njemu nego u nekom Klagenfurtu, Diseldorfu ili ne znam gde. No, Pariz je i pored svega, prekrasan grad. Još je Hemingvej rekao: ‚Pariz je pokretni praznik.‘ Međutim, mislim da turisti jedino uživaju u Parizu, a ovi što tamo stvaraju mislim da ga i ne primećuju.“

Kada ste odlazili, sigurno ste računali da se pored tih silnih, velikih svjetskih slikara, tamo nalazi i sjajna ekipa u kojoj su Dado Đurić, Ljuba Popović, Veličković i ostali?

„Svakako. Ali, ja sam tada rekao: ako su oni tamo, zašto ne bih bio i ja? Međutim, ima Jugoslovena u Parizu koji slikari, pisci, filmadžije, koji tamo žive i rade i to je dobro. Nama pojedinačno je bolje, jer Jugosloveni treba da se predstavljaju kao umetnici, a ne kao kojekakvi tabaroši, tapkaroši i banditi. Međutim, tamo je sve više naših uspešnih ljudi, od biznisa pa do umetnosti. Milorad Pavić je, na primer, tamo napravio čuda. Da ne govorim o Danilu Kišu, Emiru Kusturici, te slikarima koje ste spomenuli, kao i Bati Mihailoviću, Đoki Ivackoviću, Kragulju i drugima. To sve pomaže nama svima da lakše plasiramo sami sebe u tom ogromnom Vavilonu.“

U tom Vavilonu, znači, za sve vas ima dovoljno prostora?

„Ima, naravno da ima. U stvari, konkurencija je ogromna. Mislim da ima 60 hiljada slikara u Parizu. Ali to je i dobro. Ja volim konkurenciju.“

Kakav je to osjećaj kada dođete iz Pariza pa pogledate beogradske galerije?

„Pa, beogradske galerije ne postoje u pravom smislu te reči. Galerija je u Beogradu svašta. U tobože galeriji prodaju se vazne, pepeljare, suveniri... Naravno, ima i po neka slika koja se kao u Rusiji kači do plafona. Mislim da u Beogradu ima vrlo malo, možda dvije galerije koje stvarno žele da budu galerije.“

Šta mislite, da li je Amerika uzela primat Evropi u likovnoj umjetnosti?

„Ne nikako. Mislim da je Evropa uvek bila ispred Amerike po tom pitanju i mislim da će to i dalje biti. Evropa je mesto gde se slikarstvo dokazuje. Amerikanci nemaju tu kulturu, pa je nemaju ni u slikarstvu. I tamo naravno ima desetina izvanrednih avangardnih slikara, ali to ne znači da su ispred nas.“

Da se vratimo Vašem slikarstvu. Ranije ste na Vašim slikama bili opsjednuti velikim gradovima i čovječijim sudbinom u njima. Izgleda da sada nije tako?

„Bilo je to nekada. U početku sam slikao gradove, kuće koji padaju. Međutim, davno sam napustio taj generalni pogled. Već desetak godina sam izolovao čoveka u jednom prostoru i obrađujem ga kao takvog. Slikam ga i manje mu pridajem pažnje opisno, a više njegovom tragu koji mi ostavlja iza sebe kao neku vrstu energije u prostoru u kojem evoluira.“

Taj čovjek kao da juri kroz neke otpatke svijeta?

„To su kojekakvi predmeti, biroi. Slikam slike po temama. To možda i nisu otpaci, ali je tema mesto visokog rizika. A mesto visokog rizika može biti krevet u kome spavamo, fotelja, ulica, sunčana plaža, bilo šta. Smatram da čovek živi u jednoj apsolutnoj borbi za egzistenciju po svim pitanjima, pa ga ja kao takvog i zabeležavam i beležim.“

Stiče se utisak, kada čovjek razmišlja o svemu tome, da je za slikara presudan upravo taj unutrašnji nemir i nagon pred slikarskim platnom. Da li je i kod Vas tako?

„Ja imam sliku u glavi koju hoću da izbacim na platno i to je cela ta borba koja traje nekoliko dana, mjesec pa i više. U stvari, tada jedva čekam da počnem da slikam. To me smiruje.“

Koliko je onda slikarstvo uživanje, a koliko napor?

„Pa, uživanje je zato što postoji satisfakcija u samom slikarskom činu, koja je ogromna. Ako dođe uspeh posle toga, to je vrlo smirujuće, dok je sve ostalo jedan izuzetan trud. Treba da se da velika, čak ogromna energija za bilo kakav mali potez koji se odnosi na slikarstvo. Tu su zatim neprestano telefoni, ubeđivanja, trčanja, to je celo jedno preduzeće koje se vodi ceo život. A za uspeh je potreban najmanje jedan život.“

Vaše slike, možda upravo zbog toga, pune su te energije?

„Mislim da je sve moje slikarstvo velika energija. Svaka slika mora da poseduje u sebi tu energiju, u protivnom ona nije slika i biće nezapažena.“

Da li Vi kao slikar imate viziju slike, ili se ona kasnije rađa?

„Ne. Ništa nije slučajno. Ne volim kada neki slikari kažu da uzmu da slikaju pa šta izađe. Ja imam apsolutno tačnu sliku u glavi koju želim da naslikam i ona na kraju i bude ono što sam zamislio. Ima, naravno, puno improvizacija, posebno na kraju. U početku je sve dosta čvrsto, ali se slika kasnije rađa u strukturi kao što sam zamislio na samom početku.“

Pored slikarstva, bavite se i skulpturom. Otkuda ta potreba?

„Skulpturom se bavim u poslednje vreme. Volim da ponovim sliku u skulpturi, u tri dimenzije. Ta slika napravljena je u tri dimenzije, tako da je mogu uzeti u ruke i gledati. Od sada ću raditi što češće i što više skulpture koje će biti više konceptualne nego klasične. Imam razne ideje koje treba ove godine da ostvarim.“

Da li je sloboda najbitnija stvar za umjetnost?

„Jeste. Mislim da je potrebna. Potrebna je ovakva kakva je u društvima Zapada. Evo, kad se pogledaju društva koja su negirala savremenu umetnost, ona su zamrla, kao Sovjetski Savez i ceo blok koji je insistirao na umetnosti devetnaestog veka i njenoj rekapitulaciji. Društva koja nemaju savremenu umetnost ne mogu ni da naprave materijalno bogatstvo od jednog apsolutno tabula rasa mentalnog sistema.“

Da li je Pariz vaše definitivno odredište?

„Jeste, sigurno. Sumnjam da ću ga napustiti. Ići ću na ekskurziju u druge gradove. Voleo bih da provedem godinu u Americi, potom celu godinu u Jugoslaviji, ali je ipak Pariz, kako rekoste, moje definitivno odredište.“

U Budvi, avgusta 1991. godine