Foto: ilustracija/ pexel

Kako je saopšteno iz Kancelarije UNDP, u razgovoru koji je u četvrtak održan u prostorijama Muzeja i galerija Podgorice, pod nazivom „Zajedno do inkluzije: Nasilje nad ženama“, poručeno je da su potrebe žene sa invaliditetom sistemski zanemarene i prepuštene njihovoj ličnoj borbi.

„Ljudski kapital žena sa invaliditetom koji uključuje njihove obrazovne, profesionalne, aktivističke, umjetničke, političke, ekonomske i sve druge potencijale – često ostaje nevidljiv“, kaže se u saopštenju.

Ističe se da crnogorsko društvo, koje još karakterišu patrijarhalni obrasci, brojne društvene predrasude, neadekvatni institucionalni mehanizmi, ne kreira adekvatan ambijent za dostojanstven i ispunjen život žena sa invaliditetom.

„Izostanak sistemskog pristupa i društvenog dijaloga na svim nivoima dodatno usložnjava probleme, čineći žene sa invaliditetom dodatno izloženim raznim formama nasilja – od institucionalnog, preko strukturnog, ekonomskog, do psihičkog i fizičkog, koje nekad dovode do potpune izolacije“, navodi se u saopštenju.

Iz Kancelarije UNDP u Crnoj Gori su kazali da ovogodišnjim razgovorima obilježavaju globalnu kampanju 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama.

„I prilika su za unaprjeđenje agende rodne ravnopravnosti i diskusiju o patrijarhalnim obrascima koji i dalje oblikuju društvo“, kaže se u saopštenju.

Navodi se da u svijetu svaka treća žena tokom života barem jednom doživi fizičko ili seksualno nasilje, a podaci Ujedinjenih nacija pokazuju da su žene sa invaliditetom u višestruko većem riziku od iskustva seksualnog nasilja.

Tokom panela je, kako se dodaje, istaknuto da se žene sa invaliditetom suočavaju sa rodnim stereotipima i predrasudama o invaliditetu koji ograničava njihovu slobodu i vode kršenju osnovnih ljudskih prava.

„Za promjenu na svim nivoima potrebna nam je emancipacija cjelokupnog društva kroz edukaciju, afirmaciju ljudskih prava i rodne ravnopravnosti, javni diskurs i institucionalni pristup“, navodi se u saopštenju.

Aktivistkinja i novinarka Lana Nikolić istakla je važnost davanja prostora manje vidljivim grupama kako bi se ohrabrile da iskažu sebe i otvoreno govore o svom višeslojnom identitetu.

„Voljela bih da sma kao djevojčica imala uzore i priliku da čujem iskustva drugih žena sa invaliditetom. Invaliditet je samo jedna komponenta mog identiteta i zaista se borim svim snagama da u društvu ne budem predstavljena kao žena sa invaliditetom, već kao novinarka, medijska radnica“, rekla je Nikolić.

Kako je rekla, nijesu doktorirale invaliditet samo zato što se nalaze u situaciji da invaliditet posjeduju.

„Osobe sa invaliditetom ne traže od društva ništa više osim prilike da doprinesu, ali nam društvo tu priliku uskraćuje, iako je siromašnije bez nas i našeg iskustva“, poručila je Nikolić.

Dugogodišnja aktivistkinja za ljudska prava i izvršna direktorica Udruženja mladih sa hendikepom Crne Gore (UMHCG), Marina Vujačić, smatra da je uloga žena u Crnoj Gori i dalje određena tradicijom, mentalitetom i očekivanjima, što se reflektuje i na žene sa invaliditetom.

„Od žene u Crnoj Gori se još uvijek očekuje da bude dobra supruga i majka, a ako se u tim ulogama ne ostvari, šta god drugo da postiže, ne vrijedi dovoljno. S druge strane, od žena sa invaliditetom se očekuje upravo suprotno – da se u tim ulogama ne ostvare, jer se posmatraju kao manje sposobne“, rekla je Vujačić.

Kako je dodala, zato je odnos prema ženama sa invaliditetom dvostruko izazovniji, jer moraju da ubjeđuju društvo da im pripadaju sva osnovna prava i da se za njih bore.

„Ovi su pritisci nekada otvoreni i direktni, a često su suptilni, pa samim tim i opasni, jer žene sa invaliditetom vode u poziciju neosnaženosti, nasilje i guraju ka osjećanju krivice“, navela je Vujačić, dodajući da društvo ne podržava ni one koje su osnažene jer smatra da njima nikakva podrška nije potrebna.

Dvostruka vicešampionka u bacanju kugle i trostruka učesnica Paraolimpijskih igara, Marijana Goranović, govoreći o svojim počecima bavljenja sportom koji se dominantno smatra „muškim“, istakla je da nije dozvolila da je njen invaliditet spriječi da se bavi sportom na profesionalan način.

„„Ko zna gdje bih danas bila i čime bih se bavila da nemam invaliditet. Danas sam jako srećna što se ovim bavim i što sam, nadam se, mnoge žene i djevojčice ohrabrila da se bave sportom, da se ne obaziru na očekivanja društva i da streme svom cilju“, rekla je Goranović.

Ona je navela da se njeni počeci bavljenja tim sportom vezuju za sadašnji Resursni centar i počeli su od bezazlenog bacanja kamenčića u vodu.

„Do tada nijesam ni znala da se osobe sa invaliditetom mogu baviti sportom“, kazala je Goranović.

Na panelu je naglašeno da nasilje nad ženama sa invaliditetom nije ograničeno samo na porodične odnose ili privatnu sferu.

„Žene se suočavaju sa nasiljem i u javnom životu, na radnom mjestu, u obrazovnim institucijama i drugim društvenim okruženjima“, kaže se u saopštenju.