1. Nakon zbirke priča Besani odlučili ste da pišete roman koji je naslovom eksplicitno aluzija na djelo i pisca. Što je Vama značio ruski parodičar Danil Harms na putu književnog sazrijevanja i osvješćenja?

Otkrio sam ga davno, još u srednjoj školi i tada sam počeo da pišem. Kasnije sam mu se često vraćao i evo nas sad zajedno u romanu. Priče Danila Harmsa su mene, dok sam još bio srednjoškolac podstakle da pišem. I pisao sam u tom stilu sa puno nadrealizma, puno apsurda u kratkoj formi. Tih nekih skoro hiljadu priča do Besanih za mene nisu predstavljale vrednost. Besane sam pisao u drugom stilu, međutim, odlučio sam nakon Besanih da nešto malo promenim, da se naslonim na njih emocijama, ali da dam neku vrstu zahvalnice, omaž Danilu Harmsu tako što ću se vratiti ponovo tom stilu i probati da napišem roman sa određenim apsurdima i fantazijama, da napravim malu granicu između realnog i fantazije koristeći sam apsurd koji je zaštitni znak Danila Harmsa.

2. Svaki podnaslov korespondira sa riječju slučaj kao sa nečim što je osobno, rijetko i za šta se ne može upotrijebiti ono svakodnevno “isti slučaj”. Često onirična i eterična atmosfera. Osim ljubavi na kojim “slučajevima” ste željeli da inistirate?

Svakako u životnim, ali i onim koje možemo naći samo u fantazijama. Zapravo, želeo sam da obe stvari prepliću gube jedna u drugoj.


3. Apsurd je jedan od motiva djela kao i odlika stila što je u vezi i sa nadrealnim. Neke priče koje počinju sa “Čovek koji je….” asociraju na Pekića i na njegovu priču “Čovek koji je jeo smrt (iz romana Novi Jerusalim), koja je štampana 1989. Upravo ova godina ostaje u čitaočevom sjećanju u vezi sa fotografijom u dijelu knjige UVOD. Da li je slučajnost?

U svim mojim slučajevima ništa nije slučajnost i ima puno simbola koje će čitaoci prepoznati svaki na svoj način. Ja volim da se igram sa nekim simbolima za mene, na nekim detaljima koji nisu poznati samo meni, naravno, to su neki skriveni pretinci, fioke koje će možda neko da izvuče ili će samo da prođe pored njih. U Besanima sam insistirao na obrtu na kraju svake priče, ovde se nisam bavio toliko tim preokretom koliko apsurdom na drugi način uključujući i te detalje kao što su nazivi priča koje su formirale roman ili određene godine, neki datumi čak i imena.

4. Ako je u Pekićevoj priči čovjek jeo smrt, čime se “hrane” Vaši literarni junaci? Slučaj kanibalizma u Tajnoj večeri – na šta ste htjeli da uputite?

Kod mene se junaci hrane samim sobom ili ponekima iz okruženja. Naslovi u romanu kao “Čovek koji je pušio svoje snove”, “Čovek sa dugačkim moždanim vijugama” i sl. zaista su u kontekstu i aludiraju na Pekića iako njegovo djelo u vezi sa ovom knjigom meni nije bilo neki temelj.


5. U popisu lica na početku Bogoljub se navodi kao Danilova veza sa mrtvačnicom. Međutim, saznajemo da je on i donor srca Danilu ali i zapisanih snova (za objavljivanje). U kakvoj je vezi cijela ova priča sa Tajnom večerom?

“Srce” je zapravo rešenje ili zabluda za čitaoce da li je kompletan roman san ili java. Stvar je recepcije svakoga ko bude čitao i onoga što bude želeo da tako shvati.

6. Ljubav je lajtmotiv. I iscjeljenje. Izoštrena dioptrija duše. Često se ima dojam kao da je iz druge dimenzije, sa drugog svijeta… Posebno mi je interesantna priča o “skladištenju ljubavi”. Koja je Vaša misija kao pisca?

Ja nisam jedan od onih pisaca koji daje određenu poruku svojim delima, ali možda ipak želim da čitaoce malo prodrmam i vratim ih sopstvenom biću. Da možda probudim ona osećanja koja su zaspala davno. Posle Besanih dešavalo se da i knjižari u knjižarama kažuda su se pojavljivale osobe da mi se zahvale jer se nakon te knjige jedna gospođa razvela, druga se pomirila, treći čovek je napravio rez tako što je dao otkaz i vrlo brzo našao nešto mnogo bolje , pomirili su se sin i majka …. Ja nisam imao cilj takav, ali mislim da se nešto desi sa ljudima nakon pročitanih knjiga. Vidim da se nešto slično dešava i sa Harmsom I to me čini neverovatno srećnim i to mišljenje čitača mi je značajnije od bilo kakve kritike…Očigledno se dešavaju neke stvari koje su iznad svega što sam mogao da pretpostavim.


7. U obilju likova ove priče koji su izdvojeni na početku djela kao u dramskom tekstu, kao i onih koji se pominju u slučajevima meni je intrigantna veza između porodilišta i mrtvačnice, Vere i Bogoljuba Božinovića. O slučaju namjerne simbolike imena i vezi sa njihovim “radnim mjestima”?

Da, naravno da je namerna, u ovom slučaju čak i neskrivena.Ta imena i detalji koje koristim kao simbole za to mi je najviše vremea bilo potrebno da sve to, po meni, bude savršeno skockano i naravno da ništa nije slučajno, da svako ime možda ne mora da znači bukvalno vezu da li sa onim čime se bave, da li sa onim šta će se desiti u nekoj budućnosti, ali meni je bilo značajno da imaju imena i poslove koji su u direktnoj vezi sa nečim što se dešava u romanu.


8. Pomenuli smo već da je Ljubav u pričama toliko eterična da se doima kao da je sve puka uobrazilja. Šta bi se zbilo sa svijetom kada bismo sve što osjećamo bez zadrške saopštavali na vrijeme (reper je priča o ljubavi iz UVODA koji to nije)?

Želim da verujem da bi ovaj svet bio bolje mesto. Da bi stvari mnogo brže i bolje i kvalitetnije bile posložene i koliko god sve to možda nekom bilo nezgodno, neprijatno, komplikovano da uradi, mislim upravo na komunikaciju i izgovaranje svega onoga što je značajno u životu.

9. Jedan od zanimljiv postupaka kojem pribjegavate a kojim bez dvojbe držite i dražite čitaočevu pažnju jeste da se pokrenu intrigantne teme u skicama, a potom slijedi: “kasnije o tome”…”saznaćemo u priči…ako ona uopšte bude napisana” i sl. gdje je pozicija naratora vidljiva. Da li ste ovakvim postupkom već bili inspirisani?

Nisam, u “Besanima” to nisam radio. Harms je krivac za takvu odluku. To je možda jedna od najvećih dodirnih tačaka između Harmsa i mene, upravo ta vrsta nedorečenosti upravo u onim delovima romana koji zaista ne utiču previse na suštinu radnje, pa sam se onda faktički poigravao i hteo da neka naša veza i stilovi možda budu vidljiviji koliko su slični.

10. Za romanesknog junaka Igora- pisca pisanje je svojevrsna terapija: “Mogao je da piše samo kad je tužan”… I patnja nestaje kad se knjiga pojavi u izlogu, ali je tad potrebna nova patnja, nova inspiracija. Šta je za Vas pisanje , šta Vas inspiriše?

U mom pitanju je obrnuto, ali ipak, najbolja dela svetske književnosti nastala su iz patnje. Ja ne umem to da objasnim kada je moje stvaranje u pitanju, u svakom slučaju nisam doživeo ništa dramatično u životu I ne patim poput Igora iz romana, ali imam određene faze kada sam sebe, čni mi se, dovedem u takvu situaciju da sedeći ispred lap topa I plačem dok pišem i smejem se i prolazim kroz sve moguće faze, te sam možda onda i sam sebi moguće nekako nametnuo osećanje neke patnje iako trenutno ne postoji.

11. Kada je predstavljana zbirka priča Besani to svakako nije moglo a da se ne pomene inovativnost koja se odnosila na QR kod za slušanje muzike kao uvod u svaku novu priču. I u romanu je prisutna i ta inovativnost ali i druge u vidu grafičkih rješenja za svaki Slučaj, kao i u kompoziciji djela gdje se posebno izdvaja cjelina UVOD koja je najduža ali I posljednja cjelina romana. Zašto UVOD na kraju?

Moja ideja je bila da napišem roman koji ne liči ni na jedan do sada. Redosled dešavanja, kao i dinamika su atipični. Roman se može čitati od početka ka kraju, ali obrnuto. Ponekad su i životna dešavanja poređana naopačke.
Dve pesme, kao i ilustracije su takođe bitne u knjizi, za mene neodvojive. To je ta atmosfera, eksperiment ili upliv u avangardu, kako reče pisac Miomir Petrović.

12. Jedna od ideja kod junaka djela jeste inscenirati samoubistvo da bi se knjige bolje prodavale, što podvlači apsurd na kojem se insistira u romanu. Urednik ste u izdavačkoj kući i recenzent, pisac predgovora, onaj koji određeno djelo preporučuje… U moru književne produkcije šta jednog pisca danas najbolje može preporučiti?

Mora se pisati iskreno i iz duše, bez povlađivanja trenutnoj stilskoj modi ili onome što bi čitaocima trebalo da se svidi. Mislim da jedino tako nastaje umetnost i knjige koje se dugo čitaju, kojima se svi vraćaju, za razliku od onih sezonskih, koje ljudi zaborave kada se vrate sa godišnjeg odmora.